Hello
  Home Help Search Login Register DMCA Rules  
24 October 2014, 11:31:54
 

Skoci na stranu:  1 2 3 4 5 6 ... 20   Idi na dno strane
Send this topic    Print
Author Topic: sastavi iz srpskog  (Read 851954 times)
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

Postovani/a
Hvala vam sto ste postali deo nase zajednice...
mozete skidati sve sto zelite bez registracije na nas forum..
« on: 20 September 2009, 17:28:19 »

Jesen


Daklem, Jesen je stigla u moju ulicu. Drveće je zaprepašćeno. Jeste da je leto bilo kilavo i nervozno, ali lišću niko nije najavio deset stepeni niotkuda. Na foto-tapetu prozora u dnevnoj sobi vide se Kamniški Alpi, čiji su vrhovi već izdajnički pokriveni snegom. Ulicom, brzim korakom štrikaju prolaznici, modno zbunjeni temperaturom. Gore jakne, a dole mrazom nakostrešene dlake na nogama. Jutranji komšijski klinci, oni dokolenski, tapkaju u obdanište zadundani u sve što se našlo u letnjoj garderobi. Obučeni kao lukac, stiskaju smrznute plišane mede i krpene zečeve, kojima uši venu od nenajavljene hladnoće. Za njima cupkaju devojke, sa bubrezima i jajnicima na izvol'te, sa jaknicama čiji šnir nema ni pet zuba i koje bi se pravednije mogle zvati kaišem sa kapuljačom.

Vesnik Jeseni u našoj maloj zajednici, prošle noći, bio je Žmu. Za razliku od mene, koja sam se opremila sa dva ćebeta, duksom i čarapicamanikadneznaš, Žmu se sportski, junački ogrnuo letnjim ćebencetom, dizajnerski vrlo osmišljenim, ali nebitnim za održavanje poželjne telesne temperature. U zla doba noći, bez buđenja, instinkt za opstankom lansirao je Žmua, elegantnim šutom, iz kreveta u orman. Usput je Žmu porušio šta se srušiti dalo, ostvarivši blizak kontakt sa zidovima i retkim nameštajem, osvetljen samo zaprepašćenim fluorescentnim pogledom prestravljenih mačaka. Posle kratke borbe sa netraženom posteljinom, Žmu je stilom Braunovog Šredera dovukao za sobom tačkasti, normalno bračni  jorgan. Jesen mora da se kočila od smeha, dok se Žmu, sve u snu, panično zamotavao, dok nije postigao izgled mutirane sarme.

Ono što mi nedostaje u jesenjoj idili, koja očito umarširava u septembar, je topli miris pečenja crvenih paprika. Miris u koji se zamotaju beogradska stepeništa, koji ih zagreje i privremeno protera latentnu memlu starih zgrada. Ovde ga nema, jedini miris Jeseni je miris hladnog, koji se srozava sa planina i nagoveštava skoru zimu. Od njega se lišće još brže gužva i krcka. Samo u selima ledenom disanju planina se odupire omaman miris grožđa. To je vreme kada čvorci, kao seme maka bačeno iz ruke, nasrću na pocrnele zrelošću vinograde. Tada prolupaju »klopotci«, drveni čuvari grožđa od ptičijih alavaca. Klopotci su kombinacija mlina i vetrenjače, sa preprekom za vrteće se letvice, čime se postiže klepetava galama, koja u zasenak baca sve seoske torokuše. Od tog neprestanog, bandrljivog zvuka, koji ni noću ne spava, ja lako pobrljavim. Zato kada vidim grožđe i na pijaci, dođe mi da zapušim uši i izvinim se vlasniku vinograda na grešnim mislima protivpravnog otuđivanja njegove pokretne imovine, zvane grožđe. Kako je gladnim čvorcima i ostalim naslednicima dinosaurusa, samo oni znaju.

Ipak, ako postoji doba kada su ovi krajevi lepi, lepi do nestvarnog kiča, to je Jesen.  Ni ledena jutra, ni hladni dani ne mogu ništa toploj, zlaćanoj boji šuma, od koje i vazduh dobije zrelu, toplu boju. Šume više no ikad počnu da mirišu na praistorijsku vlagu, lisnati tepih podižu glave pečuraka, a žbunje se okiti perlama crvenih i crnih kapljastih plodova. Nad šumama prelivenim bojama od crvene do sunčano žute, preko poludragog okera do braon čokoladnih bombona, lebde snežne kape planina, sa nebeskom plavom pozadinom, koja zri zajedno sa vazduhom, sve dok se jednog dana ne ukoči od velikih mrazeva i postane stakleno plava, kao led. Tada se i jesenje maglice, koje se pramenasto kače po drveću, pretvore u prvo inje, pošećerivši kristalima medene, prezrele boje.
  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 03:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.0.10 Firefox 3.0.10
  • WWW
Logged




« Reply #1 on: 21 September 2009, 23:07:18 »

Dobra tema,nadam se da ce nekome koristiti ovi sastavi.Imam i ja jedan.Cuvam ga jos kad sam zavrsavao osnovnu,tacnije to je bio poslednji sastav koji sam napisao u osnovnoj i dobio 4.E,ne mogu da se setim naslova,ali evo teksta.

    Dani neosetno prolaze.dogadjaji se nizu.Detinjstvo i
skolski dani zure u nepovrat.Kraj skolske godine je tu
a sa njim i rastanak jedne generacije.Sa nostalgijom u
srcu,ceznjom i secanjima krecemo u neke nove,nama jos
nepoznate prostore.Jedno je sigurno,vreme provedeno zajedno.
Zajedno zauvek cemo pamtiti.
   U mojim mislima nizu se slike prvih sklolskih dana,lica
drugova i drugarica i nastavnika...Secam se svega.Sada kada
se blizi kraj osmog razreda i kada razmisljam o proslim danima
shvatam koliko je sve bilo lepo.U dusi osecam zadovoljstvo.Nista
mi ne moze izbrisati secanje na nezaboravne ekskurzije,poneku
neprespavanu noc pred pismeni zadatak,poneku svadju,pomirenje,
prve simpatije,nestasluke i prve ljubavi.Sve je to sada deo
mene i cini me ispunjenim.Kroz koju nedelju svi cemo u svecanim
odelima,sa nostalgijom u srcima ispracati poslednje dane jednog
divnog vremena koje odlazi u nepovrat.Pred nama ce stajati jedan
novi pocetak,jedna velika zivotna raskrsnica sa puno obaveza i
zadataka koja ce nam ponuditi vise puteva.Jednim od njih cemo poci.
Nadam se pravim.Zakucacemo na vrata srednje skole.To je sada moj cilj.
A do cilja stizu uporni,vredni,
i naravno oni koji uz to imaju malo srece.Nadam se da cu biti medju
njima.
   A kada mnoge godine minu,i neka druga vremena dodju,mozda cemo se
bas tad sa setom u dusi secati trenutaka djackog zivota i rane
mladosti.Zato pamtimo,nemojmo zaboraviti,jer sve je bilo lepo.
  • *
  • Upotrebljeno znanje je moc!
  • zahvalnica: 47

  • pol: Male
  • Location: Svilajnac/Jagodina
  • Date Registerd:08 April 2009, 13:55:20
  • Posts: 312
  • Topics: 19
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.5.3 Firefox 3.5.3
    • g0ran_crnY@hotmail.com
Logged
« Reply #2 on: 22 September 2009, 22:13:09 »

Nekada se desi da pred umetničkim delom jednostavno ostanemo bez daha... Pogodi nas istinitost neke rečenice, duboko se poistovetimo sa nekim književnim likom, identifikujemo se sa nekim filmskim ili pozorišnim glumcem, osetimo priču koju nam balerina dočarava pokretom, prepoznamo život isklesan u nekom kamenu majstorskom rukom nekog vajara, zadržavamo dah dok traje akord muzike koja nas je ponela, spisak je beskrajan...

Pred jednim umetnickim delom

Ustala sam rano da ukradem suncano jutro letu,kojem se blizi kraj.Nebo je bilo vedro bez ijednog oblačka,sunce se probijalo kroz ogromne krošnje.Koračala sam krivudavom stazom osluškujući cvrkut ptica.Ništa drugo sem tog nestašnog hora nije remetilo moje misli koje su neumorno lutale prošlošću.
Osećala sam kako sa izuzetnom lakoćom osvajam breg.Iza krivine sam ugledala crkvu svetog Teodora kako blješti okupanim jutarnjim suncem.Pozelela sam da zakoračim s one strane gvozdene ograde I u miru se predam molitvi.Ali vrata su bila zaključana.Razočarano sam se okrenula razmišljajući kuda dalje,kad spazih ljupku kućicu blizu crkve.Neodoljivo je podsećala na pribivaliste junaka iz bajke.Mozda na onu u koju je svratio pinokio,gde ga je lutka ucila lepim manirima.
Onda ugledah taj stočić koji mi je privukao pažnju.Bio je mali,okrugao od betona,na jednoj nozi.I ne bi bio nista posebno dam u duh nije udahnuo slikar Bora Subić..Stajala sam ispred kuće I netremice ga posmatrala.Vlasnik me je primetio I posao mi u susret.I on je ranoranilac poput mene sto se ne bi moglo reci za stanovnike ostalih kuca.Ljubazno me je pozvao da pogledam njegovu izlozbu.Sve slike su mozaici.Portret Nikole Tesle,Mona Lize,novi grb grada Vrsca I druge.Cika Bora mi je osvakoj posebno kao objasnjenje sta predstavlja,kad je I kako nastala.
Ali najlepsi utisak na mene je ostavio onaj njegov ljupki stocic.Pravi stocic na pravom mestu.Tezak pedesetak kilograma,stajao je pred kucom prkoseci Kosavi.Ona se dobro namucila ne bili ga oduvala,ali uzalud.Ma koliko se trudila nije ga pomerila ni milimetar.Njegova okrugla ploča kao I nogica bile su oblozene raznim kamencicima u boji.Svaki od njih cika Bora je farbao tako sto je mesao krec,ulje I boje.Stvarao je mozaik.Ta mesavina odolevala je I kisi I snegu.
Zato je malecki sto stajao godinama ne menjajuci izgled.Ako mi ne verujete uverite se sami.Kada sam krenula cika Bora mi je poklonio ruzu iz svoje baste I par sarenih kamencica.Osecala sam se kao Alisa u zemlji cuda jer me je stocic podsetio na onaj iz pomenute bajke.Samo sto nije stakleni.A umesto kolacica na kome pise “pojedi me” na njemu su stajale dve kafe kojom me je slikar posluzio.Dok sam pila I caskala sa umetnikom razmisljala sam o njegovom delu.I zakljucila da je uspeo da stvari magicni predmet kojim se ulazi u bajku.Stocic je toliko mocan,da verujem da cu sledeceg puta kraj njega zateci Alisu,Sesirdziju I Belog zeca kako sa cika Borom piju caj.
  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 03:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.0.10 Firefox 3.0.10
  • WWW
Logged




« Reply #3 on: 22 September 2009, 22:15:50 »

Prijateljstvo...

Zajednichko u svim temama o prijateljstvu da se bez njih ne moze ziveti.Sa prijateljima se mozemo teshiti saznanjem da,bez obzira na to koliko smo loshi,postoje gori od nas.lakshe je pravog prijatelja steci u detinjstvu nego kasnije.Deca mnogo emotivnije dozivljavaju zivotne situacije s nekim i duze ih pamte od starijih koji to iskuse u kasnijim godinama.Mislim da je za pravo prijateljstvo potreban dug vremenski period.Nekog mozesh smatrati prijateljem,a posle godinu dana ti uchini neshto za shta ni u snu ne bi pomislio da moze...
Ne treba verovati ljudima s kojima smo se tek sprijateljili,a koji pokazuju da smo im drazi od njihovih starih prijatelja;tako ce se ponashati i s nama kada steknu nove prijatelje.
Treba pomoci prijateljima kada im je to potrebno,a ne dokazivati se kada su oni vec propali.
Na kraju necemo pamtiti rechi nashih neprijatelja,nego cutanja nashih prijatelja.
Nesreca povecava nash smisao za prijateljstvo i ljubav.
Medju prijateljima treba voleti ne samo one koje zaloste nashe nesrece,nego i one koji nam na zavide na sreci
Nemoguce je tachno odrediti trenutak radjanja prijateljstva.Kao shto postoji kap koja prepuni sud kad ga punite,tako nakon niza prijatnih gestova postoji onaj koji vam prepuni srce.


Toliko od mene
  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 03:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.0.10 Firefox 3.0.10
  • WWW
Logged




« Reply #4 on: 22 September 2009, 22:18:02 »

Razumeju li nas roditelji dovoljno/Odnos dece i roditelja (rasprava)

Doba u kojem trenutno zivimo, doba adolescencije, sazrevanja na pshiholoshkom i fizichkom nivou, ali kulminantno i doba sukoba mishljenja i znatno pogorshanih odnosa sa autoritetima, najvishe roditeljima, dovodi do opshte zbrke; roditelji misle da nisu dovoljno dobri vaspitachi, a deca, pak, da ih niko ne razume, da nemaju podrshku.
Ako se direktno postavi pitanje:" Da li nas dovoljni dovoljno razumeju", kao i svaki pubertetlija odgovoricu odrichno. Smatram da roditelji vrlo chesto nisu svesni haosa koji se nalazi u nama i okolo nas, pa na neke dechje pogreshke deluju prestrogo. Sa druge strane, nisam ni za totalan drugarski odnos izmedju dece i roditelja niti za apsolutno povladjivanje i dopushtanje svakog hira deteta.Dete očekuje (makar podsvesno) autoritet i treba da ga ima. U ovom vremenu, chini mi se da sredine nema.. ili su roditelji previshe strogi ili su svojom preteranm i nerazumnom ljubavlju i popustljivoshcu daleko od zvanja ''dobrog roditelja''. Pre svega, na taj nachin sto svoga sina ili kcer ne vaspitavaju u skladu sa pravilima hriscanskog ponasanja, vec povladjuju strasnim sklonostima njihove prirode, dozvoljavaju im da se razviju u pravcu greha. Zadovoljavaju se svi moguci prohtevi dece; ona dobijaju sve vishe i vishe igrachaka, igara, razonode zabave. Takvo dete ne zna da se suzdrzava u svojim prohtevima, niti da bude skromno u svojim zeljama; ono zivi rukovodeci se jedinom zapovescu:'' Ja zelim ovo, ja hocu ono..."
I evo, odrasta takvo dete-prema onoj narodnoj poslovici, ''ocu-majci poruga, rodu plemenita sramota''. Takav chovek i kada odraste okruzuje sebe ''igrachkama'', razonodom i komforom; on ne ume da se odupre strastima i sve dublje tone u bezdan greha.
Dakle, moj konachan odgovor sadrzan je u pronalazenjem sredine izmedju ova dva nachina vaspitanja...sto, priznajem, nije lako....
  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 03:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.0.10 Firefox 3.0.10
  • WWW
Logged




« Reply #5 on: 22 September 2009, 22:19:43 »

Otkad su dani započeli, ništa nije trajno

Vreme teče još od, kako naučnici tvrde, eksplozije Veliki prasak. Tada je stvoren svemir koji traje do današnjeg dana. Čak ni za njega, ogromno utočište svih nebeskih tela, zna se da neće zauvek postojati. A ako univerzum nije trajan, to ne može biti ni neki njegov deo kao što je Zemlja, utočište nas ljudi.
Kako je Zemlji određen sudnji čas, tako je određen i svim živim bićima na njoj. Još od pamtiveka, ljudi su čeznuli da ga unište, što se može primetiti i u Epu o Gilgamešu, najstarijem pronađenom književnom delu. Naravno, u tome nisu uspeli, a verujem da im to ni u budućnosti neće poći za rukom.
Neki veoma mudar čovek, mudriji od ljudi koji tragaju za večnim životom i pokušavaju da eskiviraju smrt, zapitao se:"Ne liče li jedno drugom novorođeno dete i smrt?", sugerišući na pozitivan odgovor (citat preuzet iz Epo o Gilgamešu, prim. aut.). Kao što su gluvi za mudračeve reči, tako su i slepi za smrt koja je svuda oko njih, sa kojom će se i oni jednog dana susresti. Ne vide muvu kako umire u paukovoj mreži i maslačak koji na livadi vene. Ne mare za mrava kojeg su zgazili žureći na posao niti za pojedeno jaje, već brinu samo za sebe. Ali smrt ne haje ni za koga. Okrutna je poput đavola u koga veruju hrišćani, nikoga ne štedi i pobeđuje koga god hoće.
Pitam se zašto ljudi pokušavaju da biju unapred izgubljenu bitku. Umesto toga, mogu uživati u čarima života i primati darove koje im pruža. Ali moraju biti svesni da će jednog dana i oni nestati.
  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 03:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.0.10 Firefox 3.0.10
  • WWW
Logged




« Reply #6 on: 22 September 2009, 22:24:32 »

Lezim pod mesecinom,a pod rukama osecam knjigu. Polako prelazim ocima preko redova, ne zeleci kraj.Da li je moguce da reci ponekad mogu da izraze sve? Da li je moguce da jedna knjiga moze da odlikuje ceo tvoj zivot? Svaka rec se krije u jednom posebnom lavirintu tajni i to svaki dobar pisac poznaje. Od onoga sto nije bilo i sto nikad nece biti prave vesti pisci najlepse price o onome sto jeste. Ljubav. Za ljubav nije potreban razlog. Ljubav je nesto sto coveku moze da se desi, ljubav se ne desava stalno. Ali kada se desi onda srce lupa u grudima.Citajuci knjigu osecam neku beskrajnu radost, jer znam da ce ta lepa ljubavna prica da se zavrsi da happy end-om. Znam da ce ona osetiti blagi dodir njegovih usana.Znam da ce im se pogledi naglo susresti, da ce oboje osecati jedno predivno osecanje-LJUBAV. Ali isto tako znam da u stvarnom zivotu nije tako.Znam da u svakom trenutku naseg zivota postoje izvesne stvari koje bi mogle da se dogode,ali im jednostavno nije sudjeno da se dogode. Nije sve tako savrseno. Nece uvek doci princ na belom konju,i neces uvek biti sa onim koga volis.Ponekad u ovom svetu sudbina je jaca od ljubavi, ponekad previse tuge i boli zakucaju na nasa vrata.Jer sto ne boli-to nije zivot, sto ne prolazi-to nije sreca.Reci koje koristi pisac kad izrazava tugu, u svakoj toj bolnoj reci budi se nada da osecamo jos minut ciste radosti. Zar se ponekad ne zapitate koja je to rec koja vam pomaze da opstanete? Koja je to rec koju pisci iskoriscavaju za izrazavanje jednog osecanja?Rec....NADA.Ona pomaze da se snadjemo u sarenom spletu misli i osecanja.Daje nam snagu da se borimo kroz zivot i da nastavimo dalje kad god nam lose krene.I dalje prelazim preko redova ljubavnog romana i osecam kako mi knjiga prijateljski pomaze da se snadjem. Osecam kako daje krila mom umu i srcu,osecanje ljubavi prema svetu, prema coveku, prema strasti. Osecam piscevu istinsku strast dok ovo citam.I tada se setim jednog poucnog stiha:,,Ko nosi u sebi veliku istinsku strast,taj je nesrecan i mucen vise nego stotina drugih ljudi zajedno,ali je postedjen od mnogih sitnih briga i nedaca koje muce vecinu ostalih ljudi celog veka i svakog dana."Zato,ljudi, budite radosni kad god vam se za to pruza mogucnost,i kada god,za to nalazite snage u sebi,jer trenuci ciste radosti vrede vise nego citavih meseci naseg zivota.
  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 03:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.0.10 Firefox 3.0.10
  • WWW
Logged




« Reply #7 on: 22 September 2009, 23:04:23 »

Sanjam…

Snovi i stvarnost... Različiti pojmovi, isprepletani i lako stavljeni u centar jedne neraskidive opne... Oni su deo našeg života.
Nekada ni sama nisam sigurna sta je san, a sta su moja razmisljanja...stvarnost.
Nekada sam sigurna da me u snu ocekuje neki novi, drugi, bolji svet. Svet stvoren samo za mene. Svet u kome je svako novo jutro lepo i u kome ne postoji ono sto nije moguce.
Nekada se osećam usamljeno, tužno, nemoćno, daleko, prazno… Tada zelim da pobegnem, da nestanem. Zelim da nestane sve zlo, zelim da sam vetar, da letim, da budem slobodna, da dišem punim plućima, da idem kuda hoću…
Tada sanjam.
Sanjam da letim daleko, do zenice Sunca i tada vidim sve. Razmisljam o nebu, Suncu, pčeli, oblaku, ljubavi, smehu,o velikom, o malom, razmisljam… i nema kraja.
Onda, shvatim da sam ovde, da ne mogu da pobegnem iz svoje koze... Mogu, ali samo na tren. U san.
Onda, gledam u nebo, gledam u zvezde, gledam u Mesec…


Ovaj trenutak je stvarnost, zar ne…?! Trezveno gledam ispred sebe, cvrsto resena da i budna sanjam. Sve one iste, lepe stvari.
Evo, sutra cekam zoru. Cekam novo rađanje Sunca kao da je prvi put. Ja cu ga docekati sa osmehom na licu. Dopusticu mu da me obasja svim svojim sjajem... Sutra, moj zivot kao da ponovo pocinje. Ja sam srecan covek.
  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 03:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.0.10 Firefox 3.0.10
  • WWW
Logged




« Reply #8 on: 22 September 2009, 23:05:59 »

STRAH
Hajde,reci mi čega se plašiš...Ne,ne želim da te povredim,samo me zanima koji su tvoji najveći strahovi.Zbog čega me to zanima?Pa,želim da vidim da li je tvoj strah isti kao kod svih ostalih,ili se bar malo razlikuješ od drugih...Naravno,za uzvrat ćeš i ti spoznati moj najveći strah.Serviraću ti ga kao na tacni.Eto,zamisli da smo u restoranu.Tvoj strah biće specijalitet kuće,a ja ću biti tvoj počasni gost.Dakle,postoji više strahova...Oh,pa to je super,zasitiću se jednom za svagda!Šta imamo danas na meniju?Paukovi...?Mrak...?Visina...?Dragi moj,shvataš li da ja umirem od gladi?Ne,naravno da se nisam zasitila!Pa,pošto sam još uvek gladna,moraću da se zasitim svojim strahom.Slušaj me pažljivo...
Svake noći plašim se da idem na spavanje...Ne zato što me ispod kreveta čeka neko,ili zato što će me mrak pojesti,već zbog sna.Plašim se da zaspim,da opet sanjam ono što me muči i što me izjeda iz dana u dan.Sanjam...sanjam sebe kako sedim u uglu mračne sobe.To nije moja soba,niti je to ova prostorija,to je sam pakao!Sedim sama,zgrčena i bespomoćna,dok se u meni smenjuju osećanje tuge,bola,sreće i razočarenja.Jedno vreme vidim sebe kako očajnički plačem,a kasnije vrištim od smeha.Zidovi su oblepljeni slikama mojih prijatelja...Kada dotaknem bilo koju sliku,iz nje poteče krv,i čujem srceparajući vrisak,koji me tera da poludim!Želim da ta galama prestane,ali protiv svoje volje kružim po sobi,prelazeći rukama preko slika,i gledajući kako slike nestaju u reci krvi.Ubrzo shvatam da se davim u toj reci,i da mi niko ne može pomoći.
Kada se probudim,znoj obliva celo moje telo,a mišići na telu se grče i opominju da mi se strah uvukao pod kosti.Štipam se po telu,želeći da oteram taj strah,a nisam ni svesna da je upravo otišao-sa onim snom...Molim Boga da usliši moje molitve,i da više nikada ne sanjam takve stvari!Međutim,shvatila sam da taj san ima neko značenje...Kada bi mi kroz glavu prošle sve one slike,i kada bih se setila da posle svakog sna na onom zidu ima sve manje slika,došla bih do neverovatnog zaključka...U snu sam sama,zar ne?Na zidu ima sve manje slika,zar ne?Na slikama su moji prijatelji!Shvataš li?Taj san...nije on moj najveći strah...Tačno je da se plašim krvi,mračne prostorije,čak se plašim i same sebe!Međutim,te stvari me ne mogu zaplašiti kao što me plaši činjenica da...da polako gubim sve prijatelje...Da li sada razumeš?Svaka slika,svaka kapljica krvi označava po jednu osobu u mom životu.Prva slika koja je iščezla sa onog zida je Lenina.Znaš li šta se desilo sa njom?Jednog dana je spakovala kofere,bez ikakve najave i objašnjenja,i zauvek otišla u Australiju,na drugi kraj sveta...Znaš li šta se desilo sa Suzan,Niki i Meri?Pre mesec dana poginule su u saobraćajnoj nesreći!Ah,tako se plašim!Kako da sprečim gubitak mojih prijatelja?Kako da vratim sve one slike koje su otišle u nepovrat?Znam da vreme ne mogu vratiti unazad,ali mora postojati način da se stvari promene.Mora da postoji neki način...
Ti drhtiš...Za trenutak si zaboravio sve paukove na ovom svetu,i na sve visoke građevine,zar ne?Naravno da si zaboravio...Shvataš li sada da je veći strah upustiti se u jedan moj san,nego pustiti leglo paukova da gmižu pa tvom telu?Priznaćeš,ni za šta na svetu ne bi poželeo da se nalaziš u mojoj koži.San u kome živim je zastrašujući,pun strepnje i neizvesnosti,ali java je još gora.Očekivati svaki dan poziv smrti,gledajući kako najbolji prijatelji odlaze,jedan po jedan,u beznađe,užasna je stvar.Pa,današnji obrok bio je veoma obilan,mora se priznati...Ako u skorije vreme ne vidiš svog omiljenog gosta na vratima restorana,znaćeš šta se desilo.Igra je završena.
  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 03:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.0.10 Firefox 3.0.10
  • WWW
Logged




« Reply #9 on: 22 September 2009, 23:12:39 »

Na Drini ćuprija

Najpoznatiji roman Ive Andrića, „Na Drini ćurpija“ (1945), hronološki prati četiri veka zbivanja oko velikog mosta preko reke Drine u Višegradu, koji je izgradio veliki vezir Mehmed paša Sokolović, poreklom iz tih krajeva. Godine 1516. Mehmed paša je, prema vladajućem običaju uzimanja „danka u krvi“, kao srpski dečak na silu odveden u tursku vojsku i poturčen da bi se kasnije uzdigao lestvicama vlasti i postao prvi do sultana. Kao moćnik, odlučio je da u rodnom kraju podigne zadužbinu, veliki kameni most na jedanaest lukova. Most je integrativna tačka romaneskne naracije i njen glavni simbol. Sve prolazi, samo on ostaje da ukaže na trošnost ljudske sudbine. Most je mesto dodira istorijski verifikovanih ličnosti i bezimenih likova koji su plod piščeve imaginacije. Roman „Na Drini ćuprija“ u kojem se uglavnom dosledno hronološki opisuje svakodnevni život višegradske kasabe je, zapravo, „višegradska hronika“, pandan „Travničkoj hronici“ i „Omerpaši Latasu“ koji je „sarajevska hronika“: u sklopu toga hronikalnog troknjižja Ivo Andrić pripoveda o „turskim vremenima“ u Bosni. Roman počinje dugim geografskim opisom višegradskog kraja i navođenjem više legendi o nastanku mosta, od kojih je posebna markantna ona o uziđivanju hrišćanske dece u jedan od stubova. Poreklo legende je u nacionalnom mitu i epskoj viziji sveta koja je književni ekvivalent toga mita. Legende su po pravilu paralelne, imaju hrišćansku i muslimansku verziju. Kraj romana pada u 1914. godinu kada su trupe austrougarske monarhije, u povlačenju, ozbiljno oštetile most. Sa rušenjem mosta izdiše i Alihodža, jedan od najčešće pominjanih likova, koji simbolizuje kraj starih vremena. Između početka i kraja romana, između građenja i rušenja mosta, širi se pripovedački luk dug četiri stotine godine u kojem, u formi vrlo razvijenih epizoda, zapravo, celih priča, Andrić niže sudbine višegradskih ljudi, svih vera. „Na Drini ćuprija“ je po načinu tvorbe „novelistički roman“ jer nastaje nizanjem brojnih priča koje mogu stajati i samostalno. U tom romanu pisac je sproveo punu ciklizaciju svojih „višegradskih priča“, pa je tako od jednog tematskog ciklusa, postupkom ulančavanja nastala složena hronika. Neke likove iz romana „Na Drni ćuprija“ susrećemo i u Andrićevim pripovetakama (npr. Ćorkan, Toma Galus).

Slika društva, datog u istorijskom preseku, u romanu „Na Drini ćuprija“ toliko je razuđena i slojevita da se može reći kako pisac-hroničar iz nadtemporalne tačke tvorca jedne moderne legende „vidi kroz vreme“, prozire njegovu suštinu i raspoznaje i svedoči ograničenost ljudskih moći, podjednako onih koji veruju da moć imaju i onih koji tu moć nikako nemaju. Most, kao nemi svedok, pamti ukrštaj i prividno trpeljivo prožimanje, a u stvari antagonizam različitih kultura, vera i tradicija i dve civilizacije, istočne i zapadne. Most je, zapravo, postojana, jedina nepromenljiva, večita tačka na kojoj se trenje i komešanje što neminovno porađaju sukobe (na nivou likova i na nivou država) oseća i vidi jasnije nego drugde, u gotovo kristalno čistom, opredmećenom obliku. Roman o mostu se, kao i većina drugih Andrićevih romana i pripovedaka hrani istorijom Bosne, zemlje razmeđa na kojoj se sustiču i mešaju evropska i azijska religija i način života, vode ratovi i mirnodopske međukonfesionalne i političke borbe, i sklapaju kratka i varljiva primirja. Kao zemlja protivrečnosti Bosna nedri osobenu kulturu življenja, punu vitalizma ali i atavizma. Ljudi koji se, igrom sudbine, zatiču na takvoj pozornici, igraju samo kratkotrajne dramske epizode u velikom pozorištu istorije.





Mozhda i ovo pomogne:

Izrazit pripovedač po svom talentu, Andrić je do romana došao dvostruko zaobilaznim putem, spajanjem novela i preko istorije. Istorija je konstitutivni činilac posredstvom kojeg se na novelističkoj osnovi izgrađuju srednje i velike prozne forme. Ta tendencija, prisutna u pripovetkama u čijoj smo osnovi otkrili elemente hronike, dobila je najpotpuniji izraz u velikim romanima-hronikama Na Drini ćuprija i Travnička hronika (oba 1945) i u nedovršenom Omer-paši Latasu (1976). U njima nema zapleta, nema romaneskne fabule, katkad nema ni glavnog junaka, polazna tačka nisu pojedinačne ljudske sudbine, nego kolektivna sudbina, lokalna istorija. Roman Na Drini ćuprija, Andrićevo najpoznatije delo, sadrži hroniku Višegrada u rasponu od skoro četiri veka. U središtu svih zbivanja jeste velelepni kameni most, delo velikog vezira Mehmed-paše Sokolovića. On je najlepša i najistaknutija tačka u prostoru romana, središte društvenog i duhovnog života grada, centar njegove imaginativne aktivnosti. Oko njega su ispletene lokalne priče i legende, on se pojavljuje kao pozornica ili kao nevidljivi učesnik u svim značajnim događajima u životu pojedinca i grada. Kao tvorevina ljudskih ruku most je simbol odolevanja neumitnoj rušilačkoj sili vremena, jedina stalnost u promenjivosti i prolaznosti života. Na Drini ćuprija spada u najskladnije građena dela naše književnosti. Ravnoteža između delova i celine dovedena je do savršenstva. To se ogleda kako u ravni zbivanja, u načinu kako je povezana opšta i lokalna istorija, priča o mostu i hronika kasabe, kolektivna sudbina žitelja grada i mnoštvo individualnih povesti, tako i u ravni značenja, između istorijske, psihološke i metafizičke dimenzije dela. Sklad i lepota linija mosta, ravnoteža i čvrstima povezanosti njegovih delova, preneseni su u verbalno tkivo hronike i u novom medijumu stali su živeti novom umetničkom snagom.
  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 03:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.0.10 Firefox 3.0.10
  • WWW
Logged




« Reply #10 on: 23 September 2009, 01:11:54 »

Život
Rođen je u obitelji u kojoj su djeca umirala, pa je dobio ime Vuk kako ga vještice ne bi ubile. Rođen je u Tršiću. Porijeklom je Drobnjak iz Petnjice (Crna Gora), kako se uvijek i predstavljao. Pisanje i čitanje je naučio kod rođaka Jevte Savića, koji je bio jedini pismen čovjek u kraju. Obrazovanje je nastavio u Loznici, a kasnije u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu podučavali, nego tjerali čuvati stoku, otac ga je vratio kući. Ne uspjevši se upisati u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinje. Kasnije stiže u Beograd kako bi upoznao Dositeja, svog voljenog prosvjetitelja. Ovaj ga je grubo otjerao od sebe te Vuk razočaran odlazi u Jadar i počinje raditi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Kad je otvorena Velika škola u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo oboljeva i odlazi na liječenje u Peštu. Kasnije se vraća u Srbiju i kada ustanak propada, odlazi u Beč. U Beču upoznaje Jerneja Kopitara koji mu dalje pomaže u ostvarenju planova. Započeo je svoj rad na reformi srpskog jezika i pravopisa i uvođenju narodnog jezika u književnost. Zbog problema s knezom Milošem bilo mu je zabranjeno tiskati knjige u Srbiji, a i u austrijskoj državi, svojim radom stječe prijatelje i pomoć u Rusiji, gdje dobiva stalnu mirovinu 1826.godine. U obitelji mu je ostala živa samo kći Mina Karadžić.

Vuk je umro u Beču. Njegove kosti prenesene su u Beograd 1897. godine i s velikim počastima pokopane u Sabornoj crkvi, pored Dositeja Obradovića.


Filološki rad [uredi]
U prvoj polovici 19. stoljeća, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grimm i austrijskih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, glavni habsburški cenzor za slavenske knjige -- Vuk Stefanović Karadžić je počeo opsežnu reformu srpskoga jezika.

Ta je reforma otpočela u ranome razdoblju, prije 1814, kada je tiskana prva srpska gramatika, Karadžićeva «Mala srbska pismenica» ,u kojoj je u dobroj mjeri već prihvatio slovopisna rješenja Save Mrkalja iz 1810. Vremenom, Karadžić je dosta brzo, već pri pojavi «Srpskog rječnika», formulirao svoj nacionalnojezični program. Iako je među srpskim piscima ranijega razdoblja (npr., kod Gavrila Venclovića) bilo djela pisanih srpskim vernakularom, Vuk je Karadžić prvi izgradio načela novoga srpskog standardnog jezika. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri točke:

izjednačavanje narodnog i književnoga jezika, tj. inzistiranje na folklornim jezičnim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabilježen u narodnim pjesmama i poslovicama;
prijekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnoga jezika bez oslona na književnu tradiciju;
i, novoštokavski folklorni purizam, što se očitovalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identificirani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskoga jezika.
Iako je vremenom sve bolje upoznavao srpsku jezičnu i književnu baštinu, od srbulja do hagiografskih djela iz doba srednjega vijeka, postojećih u kasnijim prijepisima, Karadžić je bio otprije svijestan da tradicija staroslavenskog jezika srpske suvrsti nije njegov glavni problem, kao ni uveženi ruskocrkveni jezik koji se ukorijenio u liturgiji- već slavenosrpski jezik, križanac ruskocrkvenoga i govornoga jezika vojvođanskih građanskih klasa, na kojem je već postojala nezanemariva književna produkcija, i čiji su protagonisti (Milovan Vidaković, Miloš Svetić), uz potporu patrijarha Stracimirovića, bili glavni Vukovi protivnici.

Bit spora nije ležala u akademskim nijansama, nego u samodefiniciji srpske nacionalne kulture toga doba. Ukratko: iako se veoma često, poglavito u popularizatorskim djelima i širokim krugovima, srž Karadžićeve jezične preoblike traži u grafijskoj i pravopisnoj promjeni, to je tek tehnički vid njegova prevrata. Glavna razlučnica spora bijaše u tom što je Karadžić, u općem smjeru djelovanja, jezik oblikovao prema idealiziranom uzoru srpskih seoskih govora, kao i to što se dio njegovih jezikoslovnih inovacija ili oslanjao ili bio na crti već postojećih ostvaraja hrvatske jezične kulture. Sam je Karadžić tijekom rada dotjerivao jezični izraz, jer je bio svjestan da nema ujednačenoga govora koji bi mogao biti jednostavno «prepisan»-no, ostaje činjenicom da je njegov ustrajni i strpljivi terenski rad u bilježenju narodnih poslovica, pjesma i priča (ne samo srpskih, nego i hrvatskih i bošnjačko-muslimanskih) bio pokazateljem folklorističke usmjerbe cijeloga njegova rada, a taj segment je i bio metom kritika obrazovanih slojeva. Naime, govorni jezik priprosta puka nema razvijen intelektualni ni misleni rječnik, pa su mu protivnici prigovarali da osiromašuje srpski jezik. Ta je zamjerka imala smisla, no samo kratkoročno. Budući da srpska uljudba nije imala razvijene i ukorijenjene tradicije na vernakularu, a slavenosrpski križanac je bio potpuno umjetan jezik kojim ne samo što nije govorio nitko, nego i bez gramatičkih pravila, te i principa po kojima bi se napravila takva pravila, jedini put u budućnost je vodio preko rušenja tadašnje vladajuće jezične kulture. U tom pothvatu nije nedostajalo nihilizma, no, nije se ni mogao svesti jedino na razorno djelovanje: srpska narodna poezija pokazala se mostom koji vodi od pamćenja na srednjovjekovnu kulturu i uspostavlja kontinuitet na razini narodnih i vjerskih simbola identifikacije. Glede pak optužbi da Karadžić profilom svojim reformi želi Srbe pokatoličiti (jer je nemali dio njegovih odredaba već postojao u hrvatskim i katoličkim pisanim djelima, književnim i leksikografskim), osim vidljive nebuloznosti takovih inkriminacija, zanimljivim ostaje pitanje u kojoj su mjeri hrvatska (slovinska, ilirska) djela utjecala na njegovu jezičnu stilizaciju. Za sada, sa sigurnošću se može reći da jesu, no stupanj utjecaja je teško odrediti: Vuk je posjedovao više hrvatskih leksikografskih djela (rječnike i slovnice Della Belle, Mikalje, Belostenca, Stullija), te književna djela pretežno slavonskih pisaca (Relkovića, Kanižlića, Ivanošića), te pokojega dubrovačkog (kasnija izdanja Gundulića)- no, vjerojatno je najbliže istini da je našao u njima određen broj rješenja koja je uporabio u stilizaciji svoga oblika jezika, no i to da je opći smjer hrvatskoga jezikoslovlja i književnosti bio stran njegovu duhu koji je idealizirao pučki idiom, te u cjelini odbijao «gospodski» ili «varoški» oblik jezika- makar taj nastao i na štokavskom vernakularu.



Pansrpska ideologija
Negativna posljedica Karadžićeva polemičko-publicističkoga djelovanje bijaše njegovo zasnivanje pansrpske ideologije temeljene na pojednostavljenom shvaćanju jezičnodijalektalnih zakonitosti i povijesti. U biti, Karadžić je izjednačio sve govornike štokavskoga narječja s etničkim Srbima, postavivši temelje velikosrpske ideologije u kulturnopovijesnom obliku. Iako se ne može sam okrivljavati za te stavove (koje je, čak i u radikalnijem obliku, zastupala rana slavistika u radovima Dobrovskog ili Šafařika)- ostaje činjenicom da Karadžić nije, ni nakon polemike s hrvatskim filolozima poput Šuleka, odstupio od svojih stajališta, iako ih nije mogao uvjerljivo argumentirati. Time je doprinio rastu netrpeljivosti, koju ni jasno odricanje i nijekanje štokavsko-srpske kvazijednadžbe njegova najpoznatijega nasljedovatelja Đure Daničića, nije bitno umanjilo, te koja i dalje dominira srpskom jezičnopovijesnom ideologijom.

Sa druge strane, ova se analiza može zaštititi, ma da se ne bi opravdala, istinom Vukovog tvrđenja, da izvjesno mnoštvo naroda u svijetu obilježava pripadnost jezikom koji govori, a ne vjerom. Tako, dakle, u Rumunjskoj postoji katolička manjina, koja se pak smatra rumunjskom; ovome slični primjeri se mogu naći gotovo svugdje drugdje.

Karadžićeva kapitalna djela, medu kojima se ističu prvo izdanje "Srpskog rječnika" (1818.), drugo, znatno prošireno (1852.), te prijevod «Novoga zavjeta» (1847.), postavili su temelje za suvremeni standardni srpski jezik, a znatno su utjecala i na oblik suvremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi tzv. hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara, među kojima se isticao Tomislav Maretić.


Vukovica, pravopis

Tačnost podataka u ovom članku je osporena!

Na tehničkoj razini, Karadžićeva reforma se manifestirala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici (ъ, ь), apsorbirani grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju "narodnog" pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rača s konca 17. i početka 18. stoljeća, te je uveden grafem j iz latinice. Novi fonološki pravopis, primjeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamijenio je stariji tvorbeno-morfološki pravopis. Jezični supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiški dijalekt), koju je Vuk Karadžić stilizirao dijelom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati mjesto ćerati, hoću mesto 'oću). No, zbog utjecaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmijenjenom obliku: ijekavski refleks jata (ě) je zamijenjen ekavskim (dete mjesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskoga refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, BiH, zapadnoj Srbiji kao i među Srbima u Hrvatskoj.


Nefilološki rad [uredi]
Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na jezikoslovnom planu, dao vrlo značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji s onodobnom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tijela. U književni jezik je unio bogatu narodnu terminologiju o dijelovima tijela od tjemena do stopala. - Treba napomenuti da su ovi termini dio standardnoga srpskoga strukovnog nazivlja, kako u znanosti tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodnoga okoliša i stanovništva, a tu su i dijelovi o prehrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U cjelini gledano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića zaslužuje novu analizu suvremene antropologije.

  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 03:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.0.10 Firefox 3.0.10
  • WWW
Logged




« Reply #11 on: 23 September 2009, 01:16:13 »

Vjerovatno najpoznatija Glišićeva pripov i jetka je Glava šećera , koja je postala klasika srpskog pripovjednog štiva. Motiv podvale, karakterističan za ovog pisca, i ovdje je prisutan. On raskrinkava pritvornu i podvalama sklonu vlast u tadašnjoj Srbiji na primjeru kapetana koji sa jednom "glavom" šećera zarađuje ogromno bogatstvo. Naime, obilazeći sva mjesta kapetanije, on je angažovao svog pomoćnika da ljudima prodaje glavu šećera, tobož e da bi im on učinio uslugu, i da bi se oni poklanjajući kapetanu glavu šećera njemu dodvorili. Poslije su prestali i da putuju, pa kako bi koji čovjek dolazio u kancelariju, kapetan bi mu odbijao pomoć dok ne bi donio glavu šećera koju m u je prodavao pomoćnik. I to sve jednu istu glavu. – Ama zar to nisu ljudi potoazili šta radite? – Nisu, ja!... Namirisali su to oni odmah, ali su ćutali! A i šta bi mu...? Zar ti još ne znaš šta su naši kapetani. Prosto, ako mu nije volja, neće da te čuje dok mu to ne tutneš. Nekad se davalo na očigled, a sad to ide zgodno ispod ruke... Ljudi im znadu ćud, pa šta će – plaćaju. Vide da im bez toga obići ne može. Da se opet žale – kud će šut s rogatim izići na kraj!... I u ovoj priči prisutan je elemenat fantastike, motiv crnog djeteta i ino, što je tako mnogo privlačilo Glišića i bilo mu pečat u pisanoj riječi.
  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 03:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.0.10 Firefox 3.0.10
  • WWW
Logged




« Reply #12 on: 23 September 2009, 05:23:17 »

Moje novo drustvo

Dosao je i taj dan,nova skolska godina,novi profesori,nova skola,a sto je najbitnije i novo drustvo. Nije mi bilo sve jedno u ponedeljak 3.septembra kada sam se sa sveskom i olovkom u ruci uputio ka svojoj novoj skoli. Iz prica sam saznao da je skola manje vise dobra,profesori korektni,ali ono sto nisam znao je novo drustvo. Hodao sam polako ka zgradi skole,u prvi mah nisam osetio kada je moje srce pocelo brze da pumpa krv,ali u usima sam cuo ravnomerne odjeke lupanja. Osetio sam na ramenu neciju ruku.Trebao mi je samo trenutak da se vratim u sadasnjost i da shvatim da ispred mene stoji jedan moj stari poznanik iz osnovne skole. Nismo se bas nesto puno druzili,nase drugarstvo je bilo samo uzajamno pozdravljanje na hodniku kada se sretnemo. Nismo se bas nesto dobro podnosili ali sada mi je bilo drago da ga vidim. Bar jednu osobu poznajem. Bilo mi je malo lakse.
Obojica smo usli u ucionicu (pa broj odeljenja npr. prvog osam). Odmah sam zapazio grupicu slatkih i simpaticnih devojaka, ali nasuprot njima stajali su neki tipovi. Pomislio sam da necu moci da se sprijateljim sa njima,da me nece dobro primiti,da se mnogo razlikujemo ali sva ta pitanja i desavanja u glavi prekinuo je jedan od njih.Prisao mi je, pruzio ruku i jasno rekao svoje ime,zove se (e sad lupis neko ime od ortaka),stegao sam njegovu ruku. Secam se kroz maglu da sam rekao svoje ime...Ostala imena nisam uspeo da popamtim. Sve je bilo tako brzo.Suvise brzo za mene u tom trenutku.
Na prvom casu sam sedeo sa (ime nekog ortaka),ali sam ubrzo shvatio da imamo neke zajednicke teme naprimer kao sto su kola,devojke i formula 1. Neverovatno je kako iz cele price nista nije krenulo naopako, nisam imao probleme prvog dana ali ni kasnije. Kada bi mi neko sada rekao da ce sve ispasti dobro kao sto je i ispalo,samo bih se nasmejao i rekao nma sanse.Ali desilo se. Svoj prvi dan,svoj prvi kontakt sa postorijom punom novih,nepoznatih ljudi pamticu po osmehu koji sam imao kada sam se vracao kuci i kasnije kroz pricu o svom prvom danu u novoj skoli i novom drustvu.

  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 03:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.0.10 Firefox 3.0.10
  • WWW
Logged




« Reply #13 on: 23 September 2009, 05:25:58 »

Lutam i sanjam

Preda mnom je velika bina... Na njoj postavljeni instrumenti za veliki simfonijski orkestar. Gase se svetla u publici i ostaje samo jedno... Ono koje osvetljava mesto na kom ću se ja za nekoliko trenutaka naći.
Čuje se aplauz. Članovi orkestra izlaze... Za njima i dirigent. I na kraju - ja. Dok hodam do mesta namenjenog solisti, publika ne štedi dlanove. Flauta i mojim rukama presijava se pod svetlošću jakog reflektora. Taj sjaj ostaje da lebdi tu, u velikoj Sali kolarčeve zadužbine... Ostaje i ostavlja me... Ostavlja me muzici, orkestru i publici. Poklanjam se i započinjem prve taktove mocartovog Koncerta za flautu, harfu i orkestar.
Muzika i ja polako postajemo jedno. Živimo zajedno taj trenutak koji deluje večno... Ostaje zapisan negde duboko u meni... Ali onda se dešava nešto neočekivano... Potpuno me obuzima ta čudesna melodija i ja više nisam ja. Više se ne osećam kao stvarno biće... Živim svoju bajku iz detinjstva... Drugi tza mene više ne postoje... Orkestar je sve tiši... Zvuci harfe blede... Ostajemo tu samo moja muzika i ja. Ona se razliva po celoj sali... Ali i po meni... Ništa me više ne zanima... Prepuštam joj se... Shvatam da ne vredi boriti se protiv nje. Plašim se da otvorim oči... Plašim se da ću je izgubiti, iako je jača od mene... Ne razmišljam ni o čemu... Ne mogu da sastavim misao u glavi... Ne mogu da se setim priče koju sam jednom ispričala dok sam baš ovu melodiju svirala. Nisam sigurna ni da li moji prsti rade pravu stvar. Sigurna sam samo da je ono što čujem lepše od svega što sam u životu slušala. I sigurna sam da to što se dešava ostaje urezano duboko u svakom deliću mene... Shvatam da radim nešto bitno, nešto što čini moju ličnost...
Dolazim do kraja kompozicije. Ne želim da završim, ali ipak to činim... Otvaram oči i............. Postajem svesna stvarnosti... Nalazim se u svečanoj Sali muzičke škole, iza mene se nalazi klavir, a ispred mene pedesetak ljudi koji su se tu slučajno zatekli... Jedino je i dalje tu onaj sjaj flaute koji lebdi okolo. Sanjala sam svoju veliku želju... Počela sam još pre izlaska na binu....
Poklanjam se, a aplauz te malobrojne publike nadjačava onaj iz mog sna... Nadjačava aplauz stotina ljudi. Pokušavam da odem, ali mi noge ne dozvoljavaju. Stojim i gledam ta ozarena lica ljudi koje sam uspela da oduševim svojom muzikom. Kroz misli mi prolaze note Mocartovog „Andantea“ koji sam upravo odsvirala. Shvatam da čak ni muzika nije bila onakva kakva je u stvarnosti...
Ipak na kraju odlazim... Ljudi mi čestitaju, ali me to uopšte ne dotiče... Oni ne znaju za sjaj... Sjaj koji je ostao u meni, zapisavši jednu veliku želju koja živi sada i živeće večno. Možda će se jednog dana zaista i ostvariti.
  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 03:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.0.10 Firefox 3.0.10
  • WWW
Logged




« Reply #14 on: 23 September 2009, 05:35:51 »

Naša mladost na ljubavnom ispitu

I meni se desilo. A sto puta sam rekla sebi da ja nisam takva, da za mene toga nema.
S jedne strane me je izjedalo to što sam izneverila sebe, donekle. A sa druge strane je bilo zadovoljstvo. Ma, nije to ni zadovoljstvo... Plašim se da izgovorim, ali možda i jeste... LJUBAV?

Prišao mi je na hodniku i podigao mi gumicu za kosu koju je predhodno sam skinuo odvezujući mi rep. Osetila sam kosu kako mi pada na ramena i toplinu iza leđa - okrenula se brzo, i BAM! Tople usne na mojim. Ne znam šta osećam. Jedva da ga znam... Oko mene uzdasi čuđenja. Isti uzdasi i u meni...

Tri meseca smo zajedno... A ja tek sada počinjem da uviđam da je ono što osećam toliko jako da me iznutra golica. A osećaj krivice je tu, svakako. On nije osoba za koju bi trebalo da se odlučim, ako se uopšte mogu i odlučiti. Ne snalazim se dobro u tom svetu, sve je za mene novo. Ali privikavam se, iako me nešto kopka. Kao da ne treba to da radim, a radim i ono što ne ne treba da radim i pored potrebe... Protivteža pozitivnim osećanjima je postala sve jača u sledćih mesec dana... Dok nije kulminirala prvim šamarom, raskrvavljenom usnom, suzama pod hladnim tušem... A ja i dalje ne znam kako da se odbranim... I od čega se tačno branim.
A on sedi tačno ispod mog prozora sa jednom, drugom, tećom. Muzika i dalje dole trešti... U istom zagušljivom klubu gde sam gledana sada kao glupa, prodana balavica. TO NIJE ISTINA!

Volim ga, ipak... I više nego što mi razum dozvoljava. Jesam li glupa? Jesam li stvarno glupa?
Ili sam ipak... Mlada? Ko zna zbog čega je sve ovo dobro... Možda čak sama počinjem da shvatam. A možda ću tek shvatiti... Ne znam...
  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 03:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.0.10 Firefox 3.0.10
  • WWW
Logged




Skoci na stranu:  1 2 3 4 5 6 ... 20   Idi na vrh strane
Send this topic    Print
 
Skoci na:  

Powered by SMF 1.1.10 | SMF © 2006-2009, Simple Machines LLC
Page created in 0.158 seconds with 38 queries.

Google visited last this page 22 October 2014, 21:05:16
Theme created by Logo Off