Rapidshare Search

sastavi iz srpskog

(1/58) > >>

Jevrej:
Jesen


Daklem, Jesen je stigla u moju ulicu. Drveće je zaprepašćeno. Jeste da je leto bilo kilavo i nervozno, ali lišću niko nije najavio deset stepeni niotkuda. Na foto-tapetu prozora u dnevnoj sobi vide se Kamniški Alpi, čiji su vrhovi već izdajnički pokriveni snegom. Ulicom, brzim korakom štrikaju prolaznici, modno zbunjeni temperaturom. Gore jakne, a dole mrazom nakostrešene dlake na nogama. Jutranji komšijski klinci, oni dokolenski, tapkaju u obdanište zadundani u sve što se našlo u letnjoj garderobi. Obučeni kao lukac, stiskaju smrznute plišane mede i krpene zečeve, kojima uši venu od nenajavljene hladnoće. Za njima cupkaju devojke, sa bubrezima i jajnicima na izvol'te, sa jaknicama čiji šnir nema ni pet zuba i koje bi se pravednije mogle zvati kaišem sa kapuljačom.

Vesnik Jeseni u našoj maloj zajednici, prošle noći, bio je Žmu. Za razliku od mene, koja sam se opremila sa dva ćebeta, duksom i čarapicamanikadneznaš, Žmu se sportski, junački ogrnuo letnjim ćebencetom, dizajnerski vrlo osmišljenim, ali nebitnim za održavanje poželjne telesne temperature. U zla doba noći, bez buđenja, instinkt za opstankom lansirao je Žmua, elegantnim šutom, iz kreveta u orman. Usput je Žmu porušio šta se srušiti dalo, ostvarivši blizak kontakt sa zidovima i retkim nameštajem, osvetljen samo zaprepašćenim fluorescentnim pogledom prestravljenih mačaka. Posle kratke borbe sa netraženom posteljinom, Žmu je stilom Braunovog Šredera dovukao za sobom tačkasti, normalno bračni  jorgan. Jesen mora da se kočila od smeha, dok se Žmu, sve u snu, panično zamotavao, dok nije postigao izgled mutirane sarme.

Ono što mi nedostaje u jesenjoj idili, koja očito umarširava u septembar, je topli miris pečenja crvenih paprika. Miris u koji se zamotaju beogradska stepeništa, koji ih zagreje i privremeno protera latentnu memlu starih zgrada. Ovde ga nema, jedini miris Jeseni je miris hladnog, koji se srozava sa planina i nagoveštava skoru zimu. Od njega se lišće još brže gužva i krcka. Samo u selima ledenom disanju planina se odupire omaman miris grožđa. To je vreme kada čvorci, kao seme maka bačeno iz ruke, nasrću na pocrnele zrelošću vinograde. Tada prolupaju »klopotci«, drveni čuvari grožđa od ptičijih alavaca. Klopotci su kombinacija mlina i vetrenjače, sa preprekom za vrteće se letvice, čime se postiže klepetava galama, koja u zasenak baca sve seoske torokuše. Od tog neprestanog, bandrljivog zvuka, koji ni noću ne spava, ja lako pobrljavim. Zato kada vidim grožđe i na pijaci, dođe mi da zapušim uši i izvinim se vlasniku vinograda na grešnim mislima protivpravnog otuđivanja njegove pokretne imovine, zvane grožđe. Kako je gladnim čvorcima i ostalim naslednicima dinosaurusa, samo oni znaju.

Ipak, ako postoji doba kada su ovi krajevi lepi, lepi do nestvarnog kiča, to je Jesen.  Ni ledena jutra, ni hladni dani ne mogu ništa toploj, zlaćanoj boji šuma, od koje i vazduh dobije zrelu, toplu boju. Šume više no ikad počnu da mirišu na praistorijsku vlagu, lisnati tepih podižu glave pečuraka, a žbunje se okiti perlama crvenih i crnih kapljastih plodova. Nad šumama prelivenim bojama od crvene do sunčano žute, preko poludragog okera do braon čokoladnih bombona, lebde snežne kape planina, sa nebeskom plavom pozadinom, koja zri zajedno sa vazduhom, sve dok se jednog dana ne ukoči od velikih mrazeva i postane stakleno plava, kao led. Tada se i jesenje maglice, koje se pramenasto kače po drveću, pretvore u prvo inje, pošećerivši kristalima medene, prezrele boje.

gorancrny:
Dobra tema,nadam se da ce nekome koristiti ovi sastavi.Imam i ja jedan.Cuvam ga jos kad sam zavrsavao osnovnu,tacnije to je bio poslednji sastav koji sam napisao u osnovnoj i dobio 4.E,ne mogu da se setim naslova,ali evo teksta.

    Dani neosetno prolaze.dogadjaji se nizu.Detinjstvo i
skolski dani zure u nepovrat.Kraj skolske godine je tu
a sa njim i rastanak jedne generacije.Sa nostalgijom u
srcu,ceznjom i secanjima krecemo u neke nove,nama jos
nepoznate prostore.Jedno je sigurno,vreme provedeno zajedno.
Zajedno zauvek cemo pamtiti.
   U mojim mislima nizu se slike prvih sklolskih dana,lica
drugova i drugarica i nastavnika...Secam se svega.Sada kada
se blizi kraj osmog razreda i kada razmisljam o proslim danima
shvatam koliko je sve bilo lepo.U dusi osecam zadovoljstvo.Nista
mi ne moze izbrisati secanje na nezaboravne ekskurzije,poneku
neprespavanu noc pred pismeni zadatak,poneku svadju,pomirenje,
prve simpatije,nestasluke i prve ljubavi.Sve je to sada deo
mene i cini me ispunjenim.Kroz koju nedelju svi cemo u svecanim
odelima,sa nostalgijom u srcima ispracati poslednje dane jednog
divnog vremena koje odlazi u nepovrat.Pred nama ce stajati jedan
novi pocetak,jedna velika zivotna raskrsnica sa puno obaveza i
zadataka koja ce nam ponuditi vise puteva.Jednim od njih cemo poci.
Nadam se pravim.Zakucacemo na vrata srednje skole.To je sada moj cilj.
A do cilja stizu uporni,vredni,
i naravno oni koji uz to imaju malo srece.Nadam se da cu biti medju
njima.
   A kada mnoge godine minu,i neka druga vremena dodju,mozda cemo se
bas tad sa setom u dusi secati trenutaka djackog zivota i rane
mladosti.Zato pamtimo,nemojmo zaboraviti,jer sve je bilo lepo.

Jevrej:
Nekada se desi da pred umetničkim delom jednostavno ostanemo bez daha... Pogodi nas istinitost neke rečenice, duboko se poistovetimo sa nekim književnim likom, identifikujemo se sa nekim filmskim ili pozorišnim glumcem, osetimo priču koju nam balerina dočarava pokretom, prepoznamo život isklesan u nekom kamenu majstorskom rukom nekog vajara, zadržavamo dah dok traje akord muzike koja nas je ponela, spisak je beskrajan...

Pred jednim umetnickim delom

Ustala sam rano da ukradem suncano jutro letu,kojem se blizi kraj.Nebo je bilo vedro bez ijednog oblačka,sunce se probijalo kroz ogromne krošnje.Koračala sam krivudavom stazom osluškujući cvrkut ptica.Ništa drugo sem tog nestašnog hora nije remetilo moje misli koje su neumorno lutale prošlošću.
Osećala sam kako sa izuzetnom lakoćom osvajam breg.Iza krivine sam ugledala crkvu svetog Teodora kako blješti okupanim jutarnjim suncem.Pozelela sam da zakoračim s one strane gvozdene ograde I u miru se predam molitvi.Ali vrata su bila zaključana.Razočarano sam se okrenula razmišljajući kuda dalje,kad spazih ljupku kućicu blizu crkve.Neodoljivo je podsećala na pribivaliste junaka iz bajke.Mozda na onu u koju je svratio pinokio,gde ga je lutka ucila lepim manirima.
Onda ugledah taj stočić koji mi je privukao pažnju.Bio je mali,okrugao od betona,na jednoj nozi.I ne bi bio nista posebno dam u duh nije udahnuo slikar Bora Subić..Stajala sam ispred kuće I netremice ga posmatrala.Vlasnik me je primetio I posao mi u susret.I on je ranoranilac poput mene sto se ne bi moglo reci za stanovnike ostalih kuca.Ljubazno me je pozvao da pogledam njegovu izlozbu.Sve slike su mozaici.Portret Nikole Tesle,Mona Lize,novi grb grada Vrsca I druge.Cika Bora mi je osvakoj posebno kao objasnjenje sta predstavlja,kad je I kako nastala.
Ali najlepsi utisak na mene je ostavio onaj njegov ljupki stocic.Pravi stocic na pravom mestu.Tezak pedesetak kilograma,stajao je pred kucom prkoseci Kosavi.Ona se dobro namucila ne bili ga oduvala,ali uzalud.Ma koliko se trudila nije ga pomerila ni milimetar.Njegova okrugla ploča kao I nogica bile su oblozene raznim kamencicima u boji.Svaki od njih cika Bora je farbao tako sto je mesao krec,ulje I boje.Stvarao je mozaik.Ta mesavina odolevala je I kisi I snegu.
Zato je malecki sto stajao godinama ne menjajuci izgled.Ako mi ne verujete uverite se sami.Kada sam krenula cika Bora mi je poklonio ruzu iz svoje baste I par sarenih kamencica.Osecala sam se kao Alisa u zemlji cuda jer me je stocic podsetio na onaj iz pomenute bajke.Samo sto nije stakleni.A umesto kolacica na kome pise “pojedi me” na njemu su stajale dve kafe kojom me je slikar posluzio.Dok sam pila I caskala sa umetnikom razmisljala sam o njegovom delu.I zakljucila da je uspeo da stvari magicni predmet kojim se ulazi u bajku.Stocic je toliko mocan,da verujem da cu sledeceg puta kraj njega zateci Alisu,Sesirdziju I Belog zeca kako sa cika Borom piju caj.

Jevrej:
Prijateljstvo...

Zajednichko u svim temama o prijateljstvu da se bez njih ne moze ziveti.Sa prijateljima se mozemo teshiti saznanjem da,bez obzira na to koliko smo loshi,postoje gori od nas.lakshe je pravog prijatelja steci u detinjstvu nego kasnije.Deca mnogo emotivnije dozivljavaju zivotne situacije s nekim i duze ih pamte od starijih koji to iskuse u kasnijim godinama.Mislim da je za pravo prijateljstvo potreban dug vremenski period.Nekog mozesh smatrati prijateljem,a posle godinu dana ti uchini neshto za shta ni u snu ne bi pomislio da moze...
Ne treba verovati ljudima s kojima smo se tek sprijateljili,a koji pokazuju da smo im drazi od njihovih starih prijatelja;tako ce se ponashati i s nama kada steknu nove prijatelje.
Treba pomoci prijateljima kada im je to potrebno,a ne dokazivati se kada su oni vec propali.
Na kraju necemo pamtiti rechi nashih neprijatelja,nego cutanja nashih prijatelja.
Nesreca povecava nash smisao za prijateljstvo i ljubav.
Medju prijateljima treba voleti ne samo one koje zaloste nashe nesrece,nego i one koji nam na zavide na sreci
Nemoguce je tachno odrediti trenutak radjanja prijateljstva.Kao shto postoji kap koja prepuni sud kad ga punite,tako nakon niza prijatnih gestova postoji onaj koji vam prepuni srce.


Toliko od mene

Jevrej:
Razumeju li nas roditelji dovoljno/Odnos dece i roditelja (rasprava)

Doba u kojem trenutno zivimo, doba adolescencije, sazrevanja na pshiholoshkom i fizichkom nivou, ali kulminantno i doba sukoba mishljenja i znatno pogorshanih odnosa sa autoritetima, najvishe roditeljima, dovodi do opshte zbrke; roditelji misle da nisu dovoljno dobri vaspitachi, a deca, pak, da ih niko ne razume, da nemaju podrshku.
Ako se direktno postavi pitanje:" Da li nas dovoljni dovoljno razumeju", kao i svaki pubertetlija odgovoricu odrichno. Smatram da roditelji vrlo chesto nisu svesni haosa koji se nalazi u nama i okolo nas, pa na neke dechje pogreshke deluju prestrogo. Sa druge strane, nisam ni za totalan drugarski odnos izmedju dece i roditelja niti za apsolutno povladjivanje i dopushtanje svakog hira deteta.Dete očekuje (makar podsvesno) autoritet i treba da ga ima. U ovom vremenu, chini mi se da sredine nema.. ili su roditelji previshe strogi ili su svojom preteranm i nerazumnom ljubavlju i popustljivoshcu daleko od zvanja ''dobrog roditelja''. Pre svega, na taj nachin sto svoga sina ili kcer ne vaspitavaju u skladu sa pravilima hriscanskog ponasanja, vec povladjuju strasnim sklonostima njihove prirode, dozvoljavaju im da se razviju u pravcu greha. Zadovoljavaju se svi moguci prohtevi dece; ona dobijaju sve vishe i vishe igrachaka, igara, razonode zabave. Takvo dete ne zna da se suzdrzava u svojim prohtevima, niti da bude skromno u svojim zeljama; ono zivi rukovodeci se jedinom zapovescu:'' Ja zelim ovo, ja hocu ono..."
I evo, odrasta takvo dete-prema onoj narodnoj poslovici, ''ocu-majci poruga, rodu plemenita sramota''. Takav chovek i kada odraste okruzuje sebe ''igrachkama'', razonodom i komforom; on ne ume da se odupre strastima i sve dublje tone u bezdan greha.
Dakle, moj konachan odgovor sadrzan je u pronalazenjem sredine izmedju ova dva nachina vaspitanja...sto, priznajem, nije lako....

Navigation

[0] Message Index

[#] Next page


Rapidshare Search