Hello
  Home Help Search Login Register DMCA Rules  
30 August 2014, 20:28:34
 

Skoci na stranu:  1 2 3 4 5 6 7 8 ... 20   Idi na dno strane
Send this topic    Print
Author Topic: sastavi iz srpskog  (Read 850393 times)
0 Members and 3 Guests are viewing this topic.

Postovani/a
Hvala vam sto ste postali deo nase zajednice...
mozete skidati sve sto zelite bez registracije na nas forum..
« Reply #30 on: 23 September 2009, 06:10:46 »

Samo jednom se ljubi...

... sve je ostalo varka...
Jedan evergreen mi je ovih dana dao na razmišljanje. Pa pesma kaže ukratko - možemo samo jednom voleti i to će biti ono pravo. Sve ostalo je samo privid. Sve ostalo je... šta?! Romantično, slažem se.
Ali koliko ima istine u tome?
„I onda je došao on, spustio poljubac na njene usne. Otvorila je oči i zagledala se u njega. I živjeli su sretno do kraja života“
Snežana, Pepeljuga,Uspavana lepotica... Kao devojčica voljela sam ih čitati. I shvatila sam da sve te bajke uviek nekako isto završavaju. Sve imaju princa i princezu. On je uvijek njen heroj hrabrog srca koji se bori sa svim neprilikama ovog svijeta da spasi svoju voljenu. I uspeva uviek!
I naravno, uviek žive srećno do kraja života.
A šta je sa stvarnošću?
Kad se zaljubimo, onda otprilike svi isto doživljavamo. Tu osobu promatramo kroz ružičaste naočare i on/ona nam je najsavršenije biće na planetu. I dok zaneseno promatramo te oči, vjerujemo kako ćemo ostariti s tom osobom. Kako je baš ta osoba ona jedna jedina prava za nas. I niti jedna druga.
A tome i težimo... Svijesno ili podsvijesno tražimo onu osobu, onu jednu jedinu osobu koja će biti idealna za nas i za koju ćemo mi biti savršeni. Onaj komadić slagalice koji nedostaje da slika bude potpuna. Tu osobu s kojom ćemo zajedno kročiti kroz život, kroz dobro i loše. Osobu koja će nam biti ljubavnik, partner i pre svega prijatelj... S kojom ćemo se smejati i plakati.
Za koju ćemo željeti da bude zadnje što vidimo uveče i prvo što ugledamo ujutro.
Osobu koju ćemo voljeti. Osobu koja će voljeti nas.
Baš ovakve kakvi jesmo, sa svim manama i vrlinama.
I opet se vraćam na stih... „Samo jednom se ljubi...“
Ma zar je moguće?! Da u životu možemo voljeti SAMO i ISKLJUČIVO jednu osobu? A da zaista sve ostalo bude varka? Mislim da cijela teza ostaje na tom romantičnom pojmu.
I tu joj je kraj.
Ne, nemojte me krivo shvatiti.
Ja vjerujem u ljubav. U pravu ljubav između muškarca i žene. U odnos koji može trajati „do kraja“. Ali ne vjerujem u činjenicu da nam je samo jednom dano da iskreno volimo. Poput jednokratnog kupona kojeg kasnije ne možemo iskoristiti. Ne, ne vjerujem, jer znam da je to čista glupost.
Na svom životnom putu susrećemo puno osoba koje nam postaju suputnici. Kao kad se vozimo vozom, neki uđu u njega i voze se deo puta s nama. Zatim siđu i nastave svojim putem. Neki dođu prije, neki kasnije. I trajanje našeg zajedničkog putovanja nam bude nepoznato. Za neke poželimo da siđu na idućoj stanici. Za druge da ostanu pored nas sve do kraja vožnje.
I dogodi se... dogodi se da naiđe osoba koja nam izvrne svijet naopako. I mi počnemo ploviti od početne zaljubljenosti prema nečem dubljem. I dogodi se... da poželimo tu osobu zadržati pored sebe zauvijek i nikada ju ne ispustiti iz ruku. I volimo. Kako samo volimo...
Volimo tom snagom da bi bez razmišljanja učinili bilo što na ovome svijetu samo da tu osobu usrećimo.Volimo svom snagom koliko jednom maleno ljudsko srce može voljeti. Volimo, ne zato da „primimo“,već zato jer imamo toliko toga za pružiti.. I pružamo to sve širom rastvorenih ruku. Ali onda nas činjenica pogodi.
Trajanje zajedničke vožnje tim vozom života je završila i naše najvoljenije silazi ostavljajući nas same u kupeu. I nas se ne pita želimo li to ili ne. Boli li ili ne. Nas se tu ništa ne pita. Sudbina je odredila i rastanak je neminovan. A razlozi nam budu često nejasni, neprihvatljivi i previše bolni. I jedino čega smo svijesni je osjećaj kako nam duša umire sa svakim korakom koji tu osobu odnosi sve dalje. I ne pomažu niti suze, ni tuga, ni jecaji... Sudbina ide svojim tokom, odnosi nam voljeno, a mi ju samo nijemo i nemoćno promatramo boreći se za dah.
Znači li to da ćemo zauvijek ostati sami u tom kupeu, sve do kraja naše vožnje?
Koliko god bili u tom trenutku vjerovali u to, odgovor je ne!
Iako romantično zvuči , ne ljubi se samo jednom!
Samo jednom se ljubi - tu osobu i na taj način!
Jer hteli to ili ne, život nam šalje svoje zadatke i lekcije. Šalje nam i nove ljude u tu vožnju. I možda, možda ćemo ljubiti i neke od njih. I opet iskreno i u potpunosti. Cijelim srcem i dušom.
Voljeti tu osobu kakva kakva je- jedinstvena i unikatna. I voleti je na samo takav način. Sasvim drugačiji, posve u skladu s tom osobom.
Ne mislim na manje, ni više, - već drugačije.
I hoće li to značiti da smo osobu pre te voljeli lažno? Umetno, površno ili polovično? Nikako!
Voleli smo ju na isto takav jedinstven način, kako samo možemo voljeti tu osobu i niti jednu drugu. I ako smo zaista tako voljeli, onda ta osoba i ostaje u našem srcu. U posebnom pretincu koje pripada samo njoj.
A srce... srce je čudna stvarčica...
Nikad nije pretijesno za ljubav. I koliko god da se nađe te ljubavi u njemu, uvijek ima mjesta za još. I kao da se ti posebni pretinci za posebne osobe stvaraju sami od sebe, baš kad zatreba. I ne gube vrijednost, niti bilo koji od njih s vremenom postaje manje važan. Ponekad volim sa strahom, ponekad sa setom. Ponekad mi ono što se krije u njima izvuče osmeh na lice, a ponekad mi i suze krenu. Ali to sam ja.
I ja znam da sam ljubila. Da sam voljela iskreno, čisto i snažno, do beskraja i natrag. I da snaga te ljubavi ne postaje ništa manja, niti će ikada izblijediti. Da moje voljeno, zauvijek ostaje moje voljeno. Bez obzira na sve što sudbina donese. Ali me i podsjećaju da je unutra još toliko toga što imam za pokloniti od srca. Da je ispred mene još puno godina i životnih lekcija. I puno mjesta za posebne ljude koji će mi ući u život i sjesti pored mene, u moj kupe. I možda, samo možda... netko ostane pored mene sve do kraja vožnje.
Možda mi netko od njih ponovo uzburka leptiriće i povuče me duboko ispod površine one obične zaljubljenosti. Možda zaronimo zajedno i zaplivamo istim strujama.
I znam... ako se to i dogodi...
Opet ću moći reći „Stihovi nisu tačni. Vidi me! Ja ljubim. Opet! Ljubim... na jedinstven i unikatan način.Onako kako ja to znam. Iskreno i čisto! I to nije varka.„
I umjesto početnih, ponoviti ću Oliverove stihove koji mi više leže: „Vjeruj u ljubav... jer ljubav je sve“.
Ja verujem!
  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 03:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.0.10 Firefox 3.0.10
  • WWW
Logged




::postovani, gosti i clanovi... Make RapidBelgrade more strong by donating us. Even donation can make RapidBelgrade better and bigger... You can make donation via PayPal or Payza... ::
Rapidshare Search

« Reply #31 on: 23 September 2009, 06:11:22 »

Zivot Mileve Maric Anshtajn


Mileva Maric rodjena je 19.12.1875. u bogatoj porodici u Titelu (tada deo Austro-Ugarske) kao najstarija od troje dece u porodici. Prilikom rodjenja ishcheshen joj je kuk pa joj je leva noga bila kraca. Imala je mladju sestru Zorku i brata Milosha. Mileva je 1886. godine krenula u gimnaziju u Novom Sadu ali se prebacila u gimnaziju u Sremskoj Mitrovici. Maturirala je kao najbolja uchenica iz matematike i fizike. Od 1890. godine ishla je u posebnu shkolu u Shapcu gde si inache ishli samo dechaci. 1896. godine otishla je na studije fizike i matematike u Cirihu. Jedan od njenih kolega bio je Albert anshtajn koji je tad imao 17. godina. Njih dvoje su se zblizili. Njeni roditelji se nisu protivili toj vezi jer su znali da su njene shanse za brak male zbog njene bolesti,medjutim Albertovi roditelji su se tome protivili jer je ona bila 3 godine starija i nije bila Jevrajka. Albert je diplomirao i otishao kuci za raspust,a Mileva je ostala u Cirihu pripremajuci se da polaze ispite. Mileva i Anshtajn su se ponovosreli na jezeru Komo,a nekioliko nedelja kasnije ona je saznala da je trudna. 1902. u svojoj 27. godini Mileva je rodila cerku Liserl. Sa nezavrshenim fakultetom i vanbrachnim detetom osecala se kao sramota za porodicu. Sledece godine Albert i Mileva su se venchali. Liserl je obolela od sharlaha i nije poznato da li je umrla ili je data na usvajanje. Anshtajn se posvetio fizici,a Mileva se borila sa gubitkom deteta i neuspehom na fakultetu. Njihovi odnosi su se popravili rodjenjem sina Hansa Alberta. Albert je pocheo da se dopisuje sa bivshom devojkom i njihov brak je ponovo pao u krizu. Da bi vratili mir otishli su na odmor, a njihov drugi sin Eduard rodjen je 1910. godine. Posle nekoliko godina Albert je pronashao ljubavnicu,rodjaku Elzu Lovental. Mileva je sa decom otishla u Cirih,a 1916. godine Albert je zatrazio razvod od Mileve. Ona se od ovoga razbolela pa je o deci brinula njena sestra Zorka dok nije dozivela nervni slom. Zvanichno,Mileva i Anshtajn su se razveli 1919 godine,a Albert je ozenio Elzu. Anshtajn je novac koji je dobio od Nobelove nagrade predao Milevi,a ona ga je iskoristila za negu mladjeg sina koji je oboleo od shizofrenije. Hans Albert je sa svojom porodicom otishao u SAD. Dugovi koji su nastali zbog Eduardove bolest Mileva nije mogla da plati. zato je prodala dve kuce,a postojala je opasnost da ostane i bez trece pa se obratila Albertu za pomoc. Albert je pezeo kucu ali je ona tu mogla da zivi. Milevi je pozlillo nakon jednog Eduardovog nasilnog napada i onesvestila se. Umrla je 3 meseca kasnije u bolnici,a sahranjena je na cirishkom groblju Northdom,4.8.1948. godine. Shira javnost je saznala za njen grob tek 2003 godine zaslubom Petra Stojanovica. Njen grob nema spomen plochu,a iznad njenih ostataka leze ostatci josh nekoliko ljudi.
  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 03:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.0.10 Firefox 3.0.10
  • WWW
Logged




« Reply #32 on: 23 September 2009, 06:12:45 »

ČEZNEM DA TI KAŽEM NAJDUBLJE REČI

Ponekad duboko u meni probudi se tuga prošlosti... Nebu sam darovala dušu, za tebe... Jer jedino ti umeš da vratiš sjaj uveloj travi i glas nemom čoveku. Boli me tišina sumraka i teško prolećno sunce kad oživi šapat večnih uspomena.
Hm... Ostajem kući... Ne znam zašto... Mogla sam izaći... Ali eto meni je izgleda lepše kući... Ne znam ni šta da pišem... Od tada nisam ni spavala kako treba... Razmišljala sam - Šta ako više nikog ne budem volela kao što sam njega? Mogućnosti da se to desi nisu prevelike, ali šta ako se desi? Ovo mi se ne sviđa...
Nikada više neću pustiti suzu zbog njega. Kažu da niko nije vredan mojih suza i držaću se toga da ne bih dozvolila da me obuzme plima tužnih osećanja. Ti nisi tu, a tako trebaš mi… Teško mi je da to priznam, ali je ipak tako.
Ne volim kada dođe noć kao što je ova…Kada ostanem sama i više ne moram da glumim pred drugima, kada ne moram najbolje da izgledam baš kad se najgore osećam - to je nešto najgore što može da se nekome dogodi. Volela bih da ti kažem koliko te volim, koliko mi značiš. Čuješ li? Oslušni samo malo, molim te! Čuješ li koliko negde daleko jedno srce kuca i zove te… Čeznem da ti kažem šta još osećam, čeznem da me samo jednom poslušaš, zar tražim previše? Želim da plačem, a suze mi na lice ne naviru, onda poželim da se smejem, a osmeh nije čuo za mene... Poželim da patim, ali ne mogu jer je to baš ono što sad osećam... Poželim život, ali ti nisi tu, a moj život si ti... I tako želim jednu želju za drugom sve dok ne shvatim da si svaka moja želja, moja bol, moj osmeh, moja patnja, moja suza...
U meni se bore razum i srce, vode tešku bitku, bitku u kojoj će samo jedna strana biti pobednik. Mene plaši ona druga, da li ću ja to moći da podnesem… U oba slučaja, biće mi teško… Niko to ne može videti, to je duboko u meni… Mrzim noći kao što je ova, mrzim te zbog toga što još čeznem za tobom, još te vidim kraj sebe, vidim nas i izgleda tako stvarno. Zbog toga počinjem da mrzim i sebe – zbog toga što čeznem da ti kažem:“Nemoj da ideš, dođi, Trebaš mi, Volim te!“
ZATO NOĆAS PREKIDAM SVE. NI JEDNU SUZU VIŠE NEĆU PUSTITI ZBOG TEBE, DOSTA IH JE BILO, NISI IH VREDAN. IZBRISAĆU TE IZ SVOG ŽIVOTA, ZABORAVIĆU I ONO NAŠE LETO, KUNEM SE. VIŠE NE ŽELIM DA ZNAM NI GDE SI, NI S KIM SI. BOLEĆE, ZNAM, ALI PREBOLEĆU – MORAM DA PREBOLIM! I ZNAJ, DOĆI ĆE DAN KADA ĆEŠ SHVATITI ŠTA SI IZGUBIO I POŽELEĆEŠ DA SE VRATIŠ. KAJAĆEŠ SE, ALI BIĆE KASNO, TADA ĆE TE ZABOLETI MOJA BOL, SVAKA MOJA SUZA I SVAKA NEPROSPAVANA NOĆ…
Ako ikada saznaš koliko sam misli poklonila tebi, znaćeš i koliko sam te volela. Ove noći se opraštam od tebe i upućujem ti još jednom sve svoje misli. Sve ono lepo staviću u najlepši dnevnik uspomena. Jer za ljubav, kao i za bol, uvek je potrebno dvoje...

  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 03:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.0.10 Firefox 3.0.10
  • WWW
Logged




« Reply #33 on: 23 September 2009, 06:13:25 »

SEOBE

Po svom polazištu u istoriji, roman Seobe bi mogao biti istorijski roman, ali je on i roman ličnosti, psihološki i poetski roman, ispunjen bogatom metaforičkom i simboličkom izražajnošću. Seobe su roman u kome dominiraju pejzaž, čovek i istorija.
У делу ''Сеобе'' трагика српског национа оличена је у лику Вука Исаковича и у славонско – подунавском пуку. Вук Исакович кренуо је у ратни поход са мутном надом да се нешто напокон може изменити у његовом животу и у судбини његовог народа, народа који је изгнан из свог правог завичаја, па у туђини заснива нови, који је због тога немиран, склон сеобама будући да је несигуран, подвргнут туђој власти и у служби туђим интересима. И управо трагика тог народа је у томе што он одлази на далеке фронтове не знајући где иде, не знајући за шта гине и опет на крају са рањенцима и унакаженима се враћа у завичај који му, опет, и није прави завичај. Када Вук полази у ратни поход, далеко ка Рајни, ка Француској, и у том рату све је више удаљен од своје жене, стиче сазнање о бесмислу ратовања за њега и његов народ.
Вукова трагичност тиме је већа што, не само да је разочаран у борбу и згранут судбином свог народа, већ још доживљава да га жена вара са његовим сопственим братом. Ако се његова трагичност сагледа у контексту народа чији је предводник уочавамо да је писац вероватно хтео да још појача и употпуни трагичност. Вук, по природи ратничка душа, уместо да осећа властита задовољства и да га муче лични проблеми, он осећа бесмислене проблеме рата, осећа проблеме свог пука и народа. Док Дафина и Аранђел доживљавају личне проблеме и трагике, дотле Вук властиту ситуацију све више види са положајем и проблематиком пука Срба, српског граничарског живља, који отварају нека битна питања људске егзистенције. Дакле, на општем плану цели један народ, на ужем Вукова разочараност у ратовање и велике губитке који не воде нигде.
Na drugom polu, polu razočaranja i sumnje u te moći su “Sumatra” i sva dela inspirisana sumatraističom poetikom, poema “Serbia”, takođe. I “Seobe” pripadaju tom krugu melanholične zamišljenosti nad svetom oličеne ovoga puta u Vuku Isakoviču, čoveku koji je trebalo da pomogne čitavom jednom narodu…
U romanu Seobe dominantna su tri lika: Vuk Isakovič, gospođa Dafina i Aranđel Isakovič. U svakome od njih postoje dva života. Jedan, realan, život koji žive i drugi koji je više san, život koji se priželjkuje.
Iako je njen odnos prema svetu bio tako prost i običan, zemaljski, odnos njen prema deveru, kao i prema mužu, nije bio ni tako običan, ni tako prost, već prilično nadzemaljski. Tako ona sa deverom nije govorila. Njemu to sve nije rekla. Pred njim, uopšte nije bila takva. Govorila mu je o noći, koje se boji, o mraku, u kom je hvataju strah i priviđenja. O mladosti, koja je prošla. o životu, koji je za nju tako težak. I, suznim očima, o mužu koji je više, izgleda, ne voli i koji je, možda, nikad nije ni voleo. Ne misleći, kao Aranđel Isakovič, da je lepa kao niko, ona je znala šta vredi. Rešivši da se upusti sa snahom, on nije hteo da misli na brata. Mada kako ona tako su i Svi likovi u romanu tragali za boljim zivotom, trazili su svoju zvezdu, jurili ka nekim svojim idealima ili ka ostvarenju zivotnih ciljeva, ali sve je to bilo tako daleko. Zrak srece koji bi ih obasjao, vrlo kratko bi trajao, a zvezda bi se ugasila. Ceo roman predstavlja vapaj i čeznju za srećom.
Nije mi se dopalo to sto se Dafina, kao i Arandjel, na kraju predala strasti i nije izdrzala. Ipak je ona bila udata zena i ne samo to, bila je majka… U obzir naravno uzimam i to vreme kada je nastao ovaj roman. Njen postupak ne odobravam sa svog aspekta gledista, ali ga necu ni osudjivati. Zbog cega? Mislim da će svako znati odgovor…

  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 03:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.0.10 Firefox 3.0.10
  • WWW
Logged




« Reply #34 on: 23 September 2009, 06:14:19 »

ROMEO I JULIJA – ŠEKSPIR

Rođen 1564. godine u Strafordu, u srcu seoske Engleske, Šekspir je verovatno najznačajniji pisac iz doba renesanse. Njegov književni opus obuhvata dve velike poeme („Venera i Adonis“, „Otmica Lukrecije“), zbirku od 154 soneta i trideset šest drama, komedija, istorija i tragedija. Šekspirovo celokupno delo može se podeliti u četiri kategorije: komedije i istorijske drame (napisane do 1596.god); velike i vedre komedije (od 1596-1600); tragedije (1601-1609); period romantičnih drama ili tragikomedija (1609-1612).
Jedna od njegovih prvih velikih tragedija – „Romeo i Julija“ – napisana je 1594, i odmah je Šekspiru donela reputaciju velikog dramskog pesnika. Podjednako dobro prihvatili su je i plemstvo i široke narodne mase, kao i tadašnja književna kritika. Zahvaljujući slavi „Romea i Julije“, Šekspir je osnovao londonsko pozorište „Glob“.
Iako napisana u prvoj fazi stvaralaštva, kojoj pripadaju komedije, ova više dramska poema nego drama, smatra se prvom Šekspirovom tragedijom. U njoj ima veselosti i elemenata komike, ali se, nakon vrhunca, radnja dalje razvija tužno-dramatično, da bi se, na kraju, završila tragično. Lirski karakter „Romea i Julije“ označava pesnikovu prelaznu fazu iz lirike u dramu. Hor, kao intermeco između scena ili prolog, služi da, u obliku soneta, rezimira situaciju koja se dogodila u prethodnoj sceni ili da nagovesti šta će se dogoditi u narednoj.
Legenda o nesrećnim ljubavnicima veoma je stara i bila je popularna i pre nego što je Šekspir napisao tragediju. U hronici italijanskog grada Verone, spominje se priča o Montekijima i Kapuletijima iz 1303.godine, to jest o ljubavi između mladića Romea i devojke Julije (Đulijete), koji potiču iz zavađenih porodica.
Nema ni jednog Šekspirovog dela u kojem se ljubav ne pojavljuje: bilo kao zahvalna tema razgovora, pokretačka snaga likova ili, najčešće, kao preporodilačko osećanje koje vraća radost prvog viđenja lepote u svetu. U većini Šekspirovih dela, tuga ili radost zaljubljenika vraćaju njegove tragične usamljenike u naš svet, a nas približavaju njima. Za razliku od brojnih komedija u kojima ljubavnici uvek imaju svoj kutak gde im niko ne smeta, Romeo i Julija su okruženi svetom svakodnevice i ugroženi silama mržnje. Nad poezijom njihove ljubavi nadneo se mač proznih sila onih od kojih zavise. Romeo i Julija protiv Verone; ili deca u ljubavi protiv roditelja u mržnji; mladi protiv starih koji su zaboravili na mladost i protiv onih mladih koji neće za nju da znaju... Ukratko, reč je o sukobu između velike i idealne ljubavi sa malim i stvarnim svetom.

Radnja Šekspirove tragedije smeštena je u autentični ambijent legende – u Veronu, ali se događa u vremenskim okvirima XVI veka. Sve se odvija munjevitom brzinom, u toku od samo nekoliko dana. Mladi Romeo i četrnaestogodišnja Julija sreću se na maskenbalu u domu Kapuletijevih, na kojeg Romeo krišom dolazi, jer on pripada Montekijevim koji su, zbog neke stare razmirice, u sukobu sa porodicom Kapuleti. Ta tvrdoglava upornost dve porodice, koje se inate u međusobnom plemićkom ratovanju, onemogućiće da se ludo zaljubljeni mladi par javno i slobodno spoji bračnom vezom. Pošto su se tajno venčali, njih dvoje kuju plan kako da se oslobode porodičnih stega i pobegnu iz Verone. No, zamršena situacija, splet nesrećnih okolnosti i igra sudbine učiniće svoje: Julija će simulirati svoju smrt uspavljujućim napitkom, a Romeo će, ne dobivši na vreme vest o njenoj maloj zaveri, u tu smrt poverovati i ubiti se u grobnici svoje dragane. Probuđena Julija će, pošto ugleda mrtvo telo svog ljubavnika (i muža), učiniti isto: svoje srce probošće Romeovim nožem. Tek nakon njihove smrti, porodice će se pomiriti. Tako je romantična i, verovatno, najdirljivija legenda o večitoj ljubavi ovekovečena u Šekspirovom remek-delu.
Romeovo i Julijino samoubistvo je, u stvari, poslednji i vrhunski izraz njihove ljubavi. Da bi ostala ono što jeste i bila više od toga, njihova ljubav mora prestati da postoji u svom zemaljskom vidu. Međutim, iza njihovog odlaska ostaje jedno osećanje i jedno saznanje. Posmatrajući tužni prizor roditelja nad mrtvim telima svoje dece, knez na kraju kaže:

„Sumoran mir jutro donosi nam ovo,
sunce od tuge ne moze da sine.”

Najupečatljiviji su likovi glavnih junaka: Romea i Julije. Njihova veza je do krajnosti idealizovana, „savršena“ ljubav sa diskretnim nagoveštajima strasti. Julijine reči, izgovorene nakon što je prvi put ugledala Romea, stavljaju do znanja čitaocu da takva ljubav nema srećnu perspektivu.
Interesantan je lik Romea koji, iz nestašnog mladića lako zaljubljive prirode, izrasta u ozbiljnog i zrelog muškarca, spremnog da se žrtvuje zbog ljubavi. (Inače, na italijanskom jeziku, „Romeo“ znači „hodočasnik“.)
Takođe, tu je i Paris, mladi plemić i nesuđeni Julijin muž – još jedan do očaja zaljubljen muškarac, koji se, zbog neuzvraćenih osećanja, survava u tragičnu smrt. Zatim dadilja, Julijino „rame za plakanje“, majka umesto majke, najbolji prijatelj pun razumevanja, savetodavac toplog srca; Merkucio – Romeov prijatelj, koga krasi zdravorazumsko rasuđivanje i požrtvovanost. Otac Lavrentije je najbliži ljubavnicima i najviše u stanju da saoseća sa njima.
Mnoštvo sporednih likova čini galeriju različitih karaktera koji, svi zajedno, čine tragediju psihološki istančanom.

Neke scene iz „Romea i Julije“ smatraju se „antologijskim“; takva je, na primer, u drugom činu, čuvena scena u vrtu Kapuletijevih, kada se Julija pojavljuje na balkonu i prvi put razmenjuje ljubavne izjave sa Romeom. Ili, u trećem činu, sceni petoj, dijalog Romea i Julije, koji ima šaljivu notu bračne razmirice oko toga da li ptičija pesma pripada ševi ili slavuju.
Kod nas je, 1874, ovu tragediju preveo pesnik Laza Kostić, veliki poznavalac Šekspirovog dela. Jedan kritičar (Sv. Nikolajević) tada je primetio: „Delo Romeo i Julija opeva ljubav, od njenog prvog, još nesvesnog šaputanja sa prorodom, koja se istom budi, do njene valovite siline, kad joj, kao nekoj nadzemnoj silini, obični izumi čovečijeg razuma ne mogu odoleti; predstavlja razviće ljubavi od njenog nevinog igranja sa suzama i uzdasima besposlene momčadi i devojaka do užasne krvi u grobnici veronskoj...
  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 03:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.0.10 Firefox 3.0.10
  • WWW
Logged




« Reply #35 on: 23 September 2009, 06:15:01 »

RASTAJEMO SE
Sećate li se kako smo se sreli, upoznali i postali bliski? Bliski toliko da nas niko ne rastavi i preotme tajne i želje. Sećate li se svega?
Bili smo deca, jedno drugome strana nepoznata i daleka. Želeli smo da se časovi što pre završe da bismo pobegli od obaveza. Vreme je prolazilo. Svaki novi dan u školi bila je nova radost i nova prilika da sretneš već znana lica i uzvratiš nečiji osmeh. Delili smo dobro i zlo. Zajedno smo lakše podnosili sve grdnje i nepravde, zajedno smo bili jači!
A sada stojimo na raskrsnici sa bezbroj puteva i pitamo se kojim da krenemo. U meni se stalno javlja isto pitanje. Šta će se desiti ako odaberem pogrešan put, slepu ulicu mog života? Da li će biti vremena da se okrenem i vratim na raskrsnicu? Ubeđujem sebe da više na to neću misliti.
Sećanje me vraca 8 godina unazad,proživljavam sve ono što sam i tada i stojim na istom mestu kao i tada,ali ima jedna razlika:tada sam pisala o sreci koja me obliva kao đaka-prvaka,a sada pisem o uspomenama i secanjima iz skole i iz ovih osam razreda
Tada je za mene škola predstavljala jedan nedostižan cilj,nešto nemoguće i neostvarivo ali u isto vreme i novo i lepo.Tada sam po prvi put u životu osetila da mogu da dostignem nebo.
Osetila sam kao da sam na početku nekog novog života..I počelo je..Dobila sam jedan novi dom,porodicu.... Uz pomoć njih sam uvidela vrednost života,,vrednost čoveka samog po sebi, naučila sam da volim i poštujem pre svega.Svaka godina je bila jedan novi izazov, svaka je sa sobom nosila nešto novo,nama nepoznato
Moram da priznam, da mi je na početku najdraže bilo kada sam upoznala novo društvo i sada kada malo bolje razmislim , izgleda da je jedino ono uspelo da opstane tokom svih ovih godina. Sećam se,tada je moje prvo prijateljstvo bilo najvažniji pehar u mom životu. I narednih godina,zajedno smo prolazili kroz sve probleme,nevolje; zajedno smo želeli,maštali,sanjali...zajedno smo voleli! Jer naravno u tom delu našeg detinjstva javile su se prve ljubavi i snovi.Neki su to shvatali,a neki ne..(ali nemojmo sada suditi). Ne kažem da nije bilo teško,ali takodje ne kažem ni da nije bilo lepo.Samo mi je žao što su sve te stvari prošle za tren oka.Kao da sam juče bila ona male sedmogodišnjakinja,željna avantura i provoda,Ni ne sluteći da je na putu da postane čovek.Nisam ni znala da ću ponovo biti dete, ali neki drugim roditeljima,da ću biti sestra nekom usamljenom dečaku ili devojčici,da ću biti uteha najboljoj drugarici,da ću voleti ali drugačije...
I sve se to desilo,sada je sve prošlo.Završio se taj važan deo mog detinjstva.Naći ću neku novu porodicu,nove ljude sa kojima ću deliti svoje snove,želje..novi dom...Ali jedno će ostati isto. Uspomena,sećanje.. ona će zauvek ostati u mom srcu.Istina ponekad želim da se vratim ,ponekad ponovo poželim da dosegnem nebo,ali sada znam da nebo nema granice,da treba ići dalje,ali i ponekad se osvrnuti za sobom,da ne zaboravimo.... Došlo je vreme da jedni drugima kažemo ,,zdravo“ i krenemo odabranim putem. Da li ćemo se opet sresti? Da li ćemo ponovo biti zajedno na ovom mestu i da li ćemo se prepoznati? Ko zna? Polako odrastamo.Krecemo svako svojim putem maste,zelja i nada,niz zivotnu reku mnogih prepreka. Na kraju nam ostaje samo jedno-zakletva da nikada nećemo zaboraviti prošlost koja će nas pratiti do kraja! .
Nikada nemojte zastati, samo koračajte jer život je prepun iznenađenja
  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 03:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.0.10 Firefox 3.0.10
  • WWW
Logged




« Reply #36 on: 23 September 2009, 06:16:23 »

Nismo ni deca ni odrasli

Odrasli, odrasli, odrasli….Stalno cujem ovu rec. Svi spominju kako odrasli mogu ovo, mogu ono, smeju da idu tamo, mogu da rade sta zele. Kada sam bila mala stalno su mi govorili, kada odrastes moci ces i ti.
Evo, sada sam odrasla. I sta sad? Sad cu kao moci da radim sve sto pozelim. Varate se! Opet zavisim od roditelja. Opet moram da ih pitam:``Mama, jel mogu da ostanem u gradu do 2h, ima super zurka u tamo nekom kafeu``. Nista se nije promenilo! Kada sam bila mala, I kad napravim neku glupost, oproste mi, zato sto sam mala. A sad? Sad mi nista ne oprastaju. Jos me I okrivljuju za tamo nekle stvarri koje je uradio moj brat. Zelim da budem velika. Da me svi posmatraju , kao eno je ona velika devojka! Kada sam imala sest godina, stalno sam oblacila mamine suknje, koje su meni bile kao haljine, I obuvala mamine cipele sa stiklom. Onda bih stala ispred ogledala I satima pevala I igrala. To me je cinilo srecnom. Osecala sam se kao velika osoba. Sada jesam velika. Hocu da nosim cipele sa stiklom, idem u grad, da se vracam kasno, da budem odgovorna, da se I ja pitam za nesto. Eto to bih volela. Mozda ce to sa godinama doci. Videcu! Pa cu vam za nekoliko godina reci. Mada, kad malo bolje razmislim, meni je lepo ovako. Kazu da je ovo najlepsi period u zivotu. Ja jos ne mogu suditi o tome, jer ne znam kako ce biti posle. Znate li kad sam shvatila da sam velika? Tokom letnjeg raspusta sam skoro svake veceri izlazila u grad. Preko dana sam nosila pantalonice, majcu, vezanu kosu…. A uvece? Suknjica, majcica, sandalice sa stiklom, pustena kosa, sminka, torbica… Da me covek ne prepozna. Totalno druga osoba. I onda se pitam, sta se to desilo sa mnom? Kako sam se tako brzo i iznenada pretvorila od male devojcice u devojku. Cudno je to!
Moze li mi neko sad reci? Sta smo mi sad Jer smo deca, ili smo odrasli? Razmisljala sam skoro o tome, ali nemam odgovora. Mislim da smo negde na prelazu, kao velika deca. Eto, nasla sam odgovor. Sad kad me neko pita sta smo, reci cu da smo mi, velika deca. Jel sam u pravu?
  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 03:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.0.10 Firefox 3.0.10
  • WWW
Logged




« Reply #37 on: 23 September 2009, 06:17:00 »

Rastanci su bedemi sa kojih se pružaju neki novi vidici

Rastanci, reč koja svaki put gorko odzvoni u ušima, i na čije izgovaranje se uvek okrenem u pravcu iz kog je potekla. Mene uvek asocira ne jednu izreku koju sam čuo još kad sam bio dete, i koja kaže „Kada odlaziš, ne ruši mostove iza sebe, jer nikad ne znaš koji bi ti mogao zatrebati“. Svi smo vrlo često iskusili tačnost ove tvrdnje, samo je je pitanje da li su ti mostovi već pali, i da li je bilo kasno.
Dugo sam razmišljao da li da se u potpunosti otvorim, i s shvatio da neke rane ipak moraju da zacele, i da neke stvari ne mogu večno da se čuvaju zatvorene duboko u sebi. Ovo što je ovde napisano nisam rekao nikad do sada, i zaista osećam kao da mi ogroman teret pada sa srca. Zvala se Kristina. Moja neprežaljena ljubav, slika njena koja mi je u mislima svakog dana, i koju ću tu čuvati dok sam živi. Bili smo zajedno više od dve godine, i mislio sam da će to trajati večno. Za nju sam bio spreman na sve, ili sam bar tako mislio. Imao sa utisak da je ona razlog mog postojanja na ovoj planeti, i da moj život ima smisla samo ako je ona pored mene. Međutim dogodilo se nešto o čemu nisam sme ni da razmišljam pre toga. Nešto je puklo između nas, kao da smo se odaljili jedno od drugog, kao da je između nas iznikao kineski sud koji je bilo nemoguće preći. Razloge do današnjeg dana nisam shvatio, ili nisam želeo da ih prihvatim, nisam siguran. Pogledali smo jedno drugo u oči, dugo stajali nepomično, i na kraju poželili jedno drugom sreću. Tog dana mi se svet srušio. Kao da sam sve vreme hodao po ledu i da je taj led konačno pukao. Bio sam u slobodnom padu, i nije bilo niček sto bi moglo da me zaustavi. Pri punoj brzini sam udario u dno. Život za mene više nije imao smisla, mislio sa da je uzaludan. Izgubio sam veru u ljude, i ljubav, nisam mogao da verujem da postoji budućnost i ja treba da idem dalje bez nje. Trebalo mi je bar dve godine da se malo oporavim, da ponovo stanem na noge. Sve dok pre mesec dva nisam video propušteni poziv na ekranu svog telefona, i prepoznao njen broj. Istog trenutka sam zaplakao. Ponovo me je pozvala i rekla da samo želi da me čuje. Posle dve godine smo ponovo stupili u kontakt. Sada ne prođe više od dva dana, a da se ne vidimo bar jednom.
Možda će ovo biti malo istrošena fraza, ali zaista sam zahvalio životu što mi je pružio još jednu šansu, i što sam u bivšoj ljubavi dobio iskrenog prijatelja. Želeo bih samo da se izvinim ako sam u nekim delovima „zvučao“ malo nepoverljivo, ali ovo je ipak bilo više lično nego što sam ikad nekom ispričao.
  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 03:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.0.10 Firefox 3.0.10
  • WWW
Logged




« Reply #38 on: 23 September 2009, 06:18:04 »

Rani jadi

Doživljaji iz detinjstva najviše se pamte i nikad ne umiru, ali samo kao neke pojedinosti, kao detalji i otrgnute slike. Sve ostalo iščezava u tami vremena i zaborava.
Sećajući se njih, Andreas Sam kao da prebira po prašini vremena, čisti komade, vraća im sjaj, spaja ih, pravi celinu doživljaja. Vrlo je malo ljudi čije detinjstvo ne nosi naslov ove knjige, pogotovo kad je reč o Srbima kao narodu. Da problem bude veći ovde se ne radi samo o ranim jadima, već se ti jadi vuku kroz celi život. Svako u ranoj mladosti doživi neke jade samo neko na teži, neko na lakši način. Ipak dok si dete sve ti je nejasno i u tim trenucima ne razmišljaš puno o tome. Tek kasnije, kad odrasteš, počinju da naviru sećanja čijih posledica tek onda bivaš svestan. Onda poželiš da se vratiš tamo i da izmeniš tok dogadjaja, ali bez uspeha. Dečak Andreas je vrlo rano ispio gorku čašu ovo sveta.Vreme je ratno nesigurno, a iz tog vremena povremeno sećanjem zalazi u neposrednu prošlost, a maštom u budućnost, željenu ali još nejasnu.Život teče u seoskoj sredini, medju običnim jednostavnim ljudima.U sećanju dominiraju siromaštvo, nesigurnost i beda kao stalni pratioci detinjstva.Andreas Sam je senzibilna ličnost, osetljiv na spoljašnje utiske, voli sve što je lepo-cveće, boje, mirisi,zvuci,njegova mašta je živa i nemirna.Sposoban je da oko sebe zapaža nevažne detalje, da u sitnicama sagledava suštine i lepote. Iz te sposobnosti proistekla je ljubav prema prirodi u kojoj će zapažati šume,drveće,travke,cveće,mirise,zvukove.Ali će zapažati i ono što je ružno i što je proisteklo iz čovekovog nemarnog odnosa prema prirodi. Ako je hteo da preživi morao je da radi. Možda bi to i bilo normalno, ali nekad je radio i ono što nije hteo. Vrlo je teško zamisliti svest jednog deteta, koje kada najviše treba da uživa u životu i bude bezbrižan, izlaže velikim naporima. Ipak je on samo dete, ali svet to ne vidi.Ali kakav je bio svet tada, takav je i danas možda samo u nekom drugom obliku. Priča Kruške ne zauzima ni polovinu stranice knjige, ali ukazuje na momenat koji se ne zaboravlja, gospodja Molnar izjednačava Andreasa sa psom. Ipak dečak je uspeo, da iz druženja sa prirodom, razvije smisao za lepo i sposobnost da se lepo oseti svuda oko sebe. Uloga roditelja u procesu odrastanja je nezamenjiva. Dečak Andi nema tu sreću da oseti očinsku ljubav. Za njegovog oca vezuje se samo par uspomena i slika- očev šešir i štap, pisma i dokumenti, slika u bolnici, vožnja u kolima i vest o njegovom nestanku.Nasuprot tome, majka i sestra se pojavljuju u skoro svakoj priči. Ta njihova stalna prisutnost pojačava osećaj okrnjenosti, nepotpunosti što dečak otvoreno ne pokazuje. On dolazi u ulicu kestenova da se uveri u istinitost svojih uspomena, da im nadje osnovu. Dolazi da razdvoji dečaka i mladića u sebi, da stavi pečat na svoje odrastanje i krene dalje. Možda bi trebalo da svi ljudi u životu osete bar malo patnje i bola, možda samo da im služi kao podsetnik. Nekim ljudima je to jednostavno neophodno da bi se opametili. Danilo Kiš, kao i mnogi drugi možda nikad ne bi saznali pravu vrednost života da nisu doživeli nešto loše ili teško.
Ova knjiga donosi mnogo nedoumica, samim tim što počinje posvetom za „decu i odrasle“. Nema nikakve sumnje da ona podjednako uzbudjuje sve osetljive čitaoce, bez obzira na starost. Njenoj vrednosti doprinosi i ta činjenica da su sva zbivanja bila stvarna i da ništa od toga nije izmišljeno. Neopisiv je taj doživljaj, kada posle pročitane knjige shvatiš da si postao vredniji za jedno saznanje o sudbini.
  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 03:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.0.10 Firefox 3.0.10
  • WWW
Logged




« Reply #39 on: 23 September 2009, 06:19:09 »

MARKO KRALJEVIC KAO KNJIZEVNI LIK

Majka Jevrosima
Marko Kraljevic je definitivno bio najpopularniji junak kod narodnih pjevaca i pripovjedaca, koji su stvorili mit o covjeku nenadmasne snage i hrabrosti. Bio je zastitnik Srba od surovih turskih osvajaca i kao takav ulivao je narodu nadu u srca. To je bilo veoma znacajno, jer se na taj nacin Srbi istrajali pod turskim jarmom sa neunistivim snom o slobodi, koji su davno izgubili. Stvarajuci u svojoj masti takve likove poput Marka, oni su vjerovali da ce Bog da se smiluje na njihove patnje i zaista posalje junake takvih sposobnosti, koji bi ih oslobotili otomanskih okova. Iako je Marko Kraljevic u stvarnom zivotu bio turski vazal, tj. izdajnik koji se borio na turskoj strani, njima je bilo potrebno da vjeruju da postoji takav junak, hrabar i neunistiv, koji ce ih voditi do slobode.
Marko je u pjesmama, dakle, opisan kao veoma krupan covjek izuzetne snage, mudar i hrabar. Posjedovao je i druge talente, a jedan od njih je da je mogao zaista mnogo da popije, a da se ne napije. Napomenimo i da nije mogao nikuda bez vina. Vjesto je baratao topuzom teskim 66 oka, koji je dosao glave svim Turcima i "negativcima" koji bi se sa njim uhvatili u kostac. Nije bilo stvora koji ga se nije plasio. Njegova majka Jevrosima, koja ga je odgojila bez pokojnog oca Vukasina, bila mu je zivotni savjetnik. Kao mudra i stara zena davala mu je savjete koji bi mu pomogli u zivotu.


Bio je tvrdoglav pa nije poslusao majcine savjete da se mane hajducenja.
Marko Kraljevic je imao konja Sarca od koga se nije odvajao. Zivio je veoma dugo(u nekim pjesmama pominjano je i 300 godina), a o njegovoj smrti vezano je vise legendi. Najprihvacenija je da nije umro od maca, u boju, sto bi se ocekivalo od takvog ratnika, nego mu je bog jednostavno uzeo dusu ka sebi na planini Urvini. Marko je prije toga bacio svoj topuz u debelo more i rekao: "Kad moj topuz iz mora izis'o, onda 'vaki junak postanu!"
Druga legenda kaze da se sa Sarcem sklonio u jednu duboku pecinu, u kojoj spava dubokim snom, cekajuci trenutak kada ce ponovo njegovom narodu biti potrebna njegova junastva.





tema br 2

MARKO KRALJEVIC KAO ISTORIJSKA LICNOST

Marko Kraljevic rodjen je sredinom XIV vijeka kao sin kralja Vukasina, gospodara Prilepa, i velikog dijela Makedonije, i majke Jevrosime. Otac, kao vladar tog dijela Makedonije, opremio je vojsku sa bratom despotom Ugljesom. Ta vojska trebala je da sprijeci dalju najezdu Turaka na Balkansko poluostrvo i porobljavanje srpskih zemalja. Nazalost, dok su bili utaboreni na obalama rijeke Marice, u noci 1371. godine, Turci su ih bez najave napali i napravili pravi masakr. U bici na Marici poginuo je Vukasin i njegov brat a njegove zemlje pale su pod tursku vlast. Marko, kao prestolonaslednik, nemocan da ucini nesto vise, zbog turske nadmoci, postaje turski vazal. To je podrazumjevalo i njegovo angazovanje u vojnim operacijama turske vojske. Ubrzo se dokazao kao snazan i sposoban borac pa je dosao do titule turskog vezira, sto je prestavljalo visok polozaj u turskom drustvu. Njegovo omiljeno oruzje je, bas kao i u narodnim pjesmama, bio topuz kojim je vjesto baratao. Sudbina mu je odredila da izgubi zivot u bici na Rovinama i to na strani vojske koja je pogubila njegovog oca i okupirala njegove zemlje. Dakle, njegova prava istina o njegovom zivotu je dosta surova i daleka od prica iz narodnih pjesama, koje su ga velicale kao najveceg srpskog junaka.

  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 03:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.0.10 Firefox 3.0.10
  • WWW
Logged




« Reply #40 on: 23 September 2009, 06:21:05 »

Sarl Bodler
je bio pesnik, kriticar, esejist i esteticar, preteca je mnogih pesnickih strujanja u Evropi na prelazu iz XIX u XX vek. U svojim knjizevnoteorijskim radovima on je pisao da realisticki postupak nije adekvatan samoj prirodi umetnickog stvaranja. Realist zeli da stvari predstavi onakve kakve bi trebalo da budu, a Bodler smatra da umetnik treba zivot i pojave oko sebe da osvetlava svojim duhom, da u njima otkriva duboko skrivenu zakonitost i tako da dovrsi prirodu, da je dogradi. I među beskrajno razlicitim stvarima postoje analogije koje treba umetnik da otkrije i poveze u sliku sveta. Bodler je protivnik i utilitarizma i larpulartizma. Govorio je da je "najsmesnija stvar videti cilj poezije u sirenju prosvete u narodu", ali nije poricao duboku vezu između poezije i coveka. "Necu da kazem da poezija ne oplemljenjuje naravi" - pisao je Bodler - "...ja kazem: pesnik je umanjio poetsku snagu ako je isao na moralni cilj, jer poezija ne moze da izjednaci sa moralom i naukom." Osim poezije pisao je i prozu i kritiku. Zbirka Splin Pariza (1869) otvara vrata novoj vrsti proze: to su impresionisticke crtice koje su - kao nacin pisanja - prihvacene u Evropi krajem XIX veka.

Otac mu je rano umro, a sa majkom i ocuhom je cesto dolazio u sukob. Godine 1841. roditelji ga salju na put oko Afrike, do Indije, u skolu zivota. Ustedjevinu - nasledje od oca, brzo je potrosio pa je ziveo od pisanja i objavljivanja. Ali njegova nova poezija, sokantna i nova po motivima i slikama, tesko je nalazila izdavaca. Vise puta je uzaludno pokusavao da objavi prvu i jedinu zbirku svojih pjesama. Uspeo je napokon 1857. da izda Cvece zla, ali i protiv njega i protiv izdavaca poveden je sudski proces, kaznjeni su i zbirka je osakacena za sest pesama. Bodler je najvise napadan kao pjesnik a ne kao teoreticar. On je najvise pevao o poroku i to maestralno izrazio u svojoj zbirci Cvece zla, u kojoj je ostvario sintezu razlicitih knjizevnih smerova svoga vremena, ali i mnogo vise od toga: oznacio je pocetak i utemeljenje novog poimanja poezije. Ovde je pevao o iskusenjima sto ih je nudio nocni Pariz, pa ga je konzervativna kritika zigosala kao bludnika i razvratnika koji siri nemoral. Prosecna kritika pod uticajem javnosti Bodlerovu poeziju je proglasila satanskom. I Bodler, umesto ocekivane slave, doziveo je sudski proces na kome se sudilo delu "zbog povrede javnog morala". Pogodjen takvim odnosom Francuza prema njegovom delu i poeziji, napustio je Pariz i otisao u Brisel. Nije dugo ziveo: u cetrdesetoj godini zivota dobio je izliv krvi u mozak, ziveo jos nekoliko meseci potpunog pomracenja uma i u teskim mukama umro u Parizu 1867. godine.

Sredisnji motiv Bodlerove lirike je romanticarska suprotnost između ideala i stvarnosti. Vec naslov zbirke Cvece zla govori puno o nacinu Bodlerovog spajanja suprotnosti. On u svoju poeziju ne utkiva sentimentalnost, cak bi se moglo reći da je lisena svega lirskog, mekog, nežnog i plemenitog. To je poezija prihvatanja zivota sa svim njegovim teškoćama i rugobama zajedno. Ali Bodler je veliki i moderan pesnik po tome sto svakoj vrednosti prilazi iz nove licne perspektive; on u svemu trazi i vidi zivot, a zivot vidi kao spoj satanskog i bozanskog, uzvisenog, duhovnog, ali i banalnog i crvotocnog. Njegova pesma Albatros nastala je jos 1841. za vrijeme pesnikovog putovanja u Indiju, našla bi podsticaj i u nemackoj i u engleskoj knjizevnosti. U ovim književnostima ptica albatros je imala vrednost simbola neshvacene i ismijane velicine, a Bodler joj je dao sasvim novo znacenje: u palom albatrosu, razlici između onog pre, kad je bio "car azura", i sad kad je bedan i jadan, on docarava prolaznost i promjenjivost sudbine poslednjom strofom celokupnu simboliku vezuje za sudbinu pesnika, koji se "carem" oseća u visinama, ali "na tlo prognan, gde ga svet sa porugom gura, od divovskih krila ne može da hoda". Ono sto mu je u njegovom svetu, u visinama, fantasticno orudje koje ga cini carem, oborenom albatrosu predstavlja teret, porugu i smetnju. I opet smo svedoci totalnog dozivljaja sveta u kojem se spajaju lepota i strava, ljubav i smrt. U njegovim pesmama zivi i pariska sirotinja koju je bas to siromaštvo i beda bacilo tamo. On je u svojim pesmama izrazio snazno suosecanje sa poniženima i razumevanje za njihovu patnju. Pritisnut i sopstvenom rezignecijom a svestan covekove nemoci da izmeni tokove zivota, on je ipak imao svetle trenutke i pobune protiv socijane nepravde: "Boze, ti sliko moja, proklet da si!" Ali u sustini sve se zavrsavalo ovim krikom. Nesrecni covek se ponovo predavao poroku i otrovu duse: "Najmudriji smelo bezumlje prigrle, iz copora u tor sto usud zatvara, mocnom pribezistu opijuma hrle! To je vecni bilten Zemljinog cara!"
  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 03:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.0.10 Firefox 3.0.10
  • WWW
Logged




« Reply #41 on: 23 September 2009, 06:23:03 »

Izumiranje srpskog jezika i ćirilice

Za živ jezik je normalno da se razvija primajuci pozajmljenice iz drugih jezika. Veliki deo srpskog jezika je sačinjen od pozajmljenica koje su se toliko odomaćile da teško možemo sastaviti rečenicu, a da u njoj ne bude reči koje su originalno srpske. Teško ćemo naći i odgovarajuće zamenice za neke reči iz stranih jezika koje su se odomaćile u "nepravednoj" formi, a da one ne zvuče nakaradno. Kako drugačije reći hardware? Software? Čak i pokušaju bukvalnog prevoda (hard disk-tvrdi disk) nisu se "primile". Naravno potpuno je drugi problem što se neke reči koriste potpuno neadekvatno i na silu "uvoze" iz stranih jezika... Zašto koristiti by the way umesto usput rečeno, OK umesto dobro i sl.? Pitanje je gde postaviti granicu? Ono što me mnogo više ljuti i brine od pozajmljenica je nepoznavanje- I TO POTPUNO NEPOZNAVANJE- osnovnih pravopisnih i gramatičkoh pravila ljudi koji važe za obrazovane! Koliko puta ljudi ne znaju kada se rečca NE piše odvojeno, a kada spojeno, koliko je puta neko pomešao JER i JEL ili "progutao" poneko slovo... Ostale primere i da ne navodim... A sve je to pravopis koji se uči u nižim razredima osnovne škole... A čudo je da baš oni koji se najviše busaju u grudi svojim srpstvom najmanje poznaju svoj maternji jezik... Još tužnije je to što naše pismo - ćirilica izumire! Za razliku od Rusa, Bugara ili Grka jedino su Srbi prihvatili latinicu kao drugo pismo, a ćirilicu skoro i da ne koriste... Pored toga, danas deca uče strane jezike od kada krenu u obdanište, a još ne znaju ni srpski jezik dobro da govore... danas ljudi u Srbiji jako malo čitaju (ako izostavimo dnevne novine) što dovodi do siromašnog fonda reči pa ljudi ne znaju kako da se izraze...
Zašto nam se sve ovo dešava?! Zato što ne znamo da poshtujemo i negujemo sebe i svoju kulturu, a drugim se divimo... Uostalom, zašto se srpski ili ruski jezik ne bi učili u drugim državama kao strani jezik umesto nemačkog, engleskog ili francuskog?
  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 03:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.0.10 Firefox 3.0.10
  • WWW
Logged




« Reply #42 on: 23 September 2009, 06:23:53 »

Kir Janja
 je lik koji je stvoren po uzoru na Harpagona, iz Molijerove ,,Tvrdice"..Tvrdicu si radio ako ne proshle, onda ove godine , negde na pochetku..Analiza likova francuske tvrdice se , maltene, poklapa sa Sterijinom.. Ne bi trebalo da ti bude teshko.
,,Kir Janja" je oshtra satira izopachenih karaktera i naravi.
Kir Janja ni ne bi bio smeshan lik da njegova shkrtost nije hiperbolisana. On shtedi na banalnim stvarima, hrani, garderobi, izuzetno je vezan za novac, naziva ga svojom decom, shkrt je do te mere da se dvoumi i kad mu Juca postavi ultimatum : ili da joj kupi sheshir, ili da se ona vrati svojoj majci..Zbog sitnichavosti je vishe izgubio nego shto je dobio( cenkao se za konje dok nisu izginuli, jer nije hteo da plati zidare da im naprave shupu; sirce je iscurelo, jer je predugo stajalo u podrumu.. Kao mito notaru Mishicu nudi jabuku:hahaha::mrgreen:-to je meni na'jachi deo i to teshka srca.. Komichno je i to shto se u njemu vodi bitka izmedju tvrdichluka i ljubomore , tj. posesivnosti prema Juci.. Naravno preovladava tvrdichluk..Ako ti se bash ne chita, a i jezik jeste malkice konfuzan , pomeshan sa grchkim, pogledaj "Kir Janju" sa Vojom Brajovicem u glavnoj ulozi.. Igra i Branimir Brstina kao notarosh..iii Josif Tatic, i ne znam ko josh.. Nisam bash skoro gledala, mozzda proshle , pretproshle ustvari godine, i umirala sam.. Veruj, nasmejacesh se dvaput vishe nego shto je pristojno. i iskristalisace ti se komichno kod Janje
  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 03:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.0.10 Firefox 3.0.10
  • WWW
Logged




« Reply #43 on: 23 September 2009, 06:25:15 »

EVGENIJE ONJEGIN-ROMAN
Evgenija Onjegina je Puskin zapoceo dok je bio u progonstvu na jugu Rusije(Kavkaz,Krim) od 1820-1825 godine.Romaneskna prica je sasvim jednostavna.Tatjana,djevojka iz palanke,zaljubljuje se u uobrazenog Moskovljanina koji se zanosi svojim evropskim manirima.On je hladan,kao da ne primjecuje o cemu se radi.Tatjana,mlada i naivna,pise pismo Onjeginu i otkriva svoju ljubav.Onjegin joj daje na znanje da njih dvoje nisu par.Tatjana duboko pati.Ona je simbol one Rusije koja je prirodna i zdrava,nezatrovana "evropejstvom".Onjegin je covjek bez cilja i bez smisla u zivotu pa mu je,sasvim prirodno, zivot dosadan i bezvrijedan.Oko njih tece zivot,prolaze ljudi i dogadjaji,atmosfera,Rusija sa svim onim sto jeste i sto ima.Drugi susret Tatjane i Onjegina dogadja se u novim okolnostima. Ona je sada kneginja ali udata za bogatog starca.Onjegin,koji je zivjeo prazan zivot,pomisli da je sada prilika da pridje Tatjani,da joj pise.To i cini.Ali Tatjana odgovara:"Imam namjeru ostati vjerna u braku."Dok je Onjeginovo odbijanje cin naduvenosti i samozadovoljstva,Tatjanino je visokomoralan cin.
U Evgeniju Onjeginu primjenjena su dva plana prikazivanja:narativni i lirski.NARATIVNI PLAN je spoljasnji pristup vremenu,dogadjajima,licnostima i odlikuje ga objektivan ton prikazivanja.LIRSKI PLAN izrazava subjektivan ton. Lirsko je u pjesnikovom caskanju sa citaocima,u njegovim komentarima pojedinacnih postupaka junaka,u izrazavanju sopstvenih osjecanja i raspolozenja.

ONJEGIN
Onjegin je vrlo slozena licnost obiljezena brojnim i snaznim protivrjecnostima.On je,po obicaju koji je vladao u ruskom plemstvu,stekao solidno obrazovanje.Savladao je latinski i francuski jezik,upoznao anticku knjizevnost,izucavao istoriju...Kada je dosla mladost "od ucenja on dize ruke" i otiskuje se u lagodan zivot omladine bogatog plemstva(balovi,pozorista,udvaranja...}.On je inteligentan("ostar i hladan um") ostrouman i slatkorjeciv.Onjegin je vrlo protivrjecan karakter u kome uporedo egzistiraju razlicite i medjusobno iskljucive osobine .
Znao je nevjest da se tvori,
Da ljubomoran ,mracan biva;
Da razuvjeri,nagovori,
Da bude ohol i poslusan,
Pun paznje,ili ravnodusan.
Kako je rijecit bio sjajno,
A kako cutljiv osjecajno,
I nehajan u pismu strasnom;...


On je tipicni lik plemica sa pocetka 19. veka,koji je nezadovoljan svojom sredinom i napusta je,ali u njemu ostaju snazni tragovi te sredine u vidu vaspitanja,predrasuda i konvencija.One vladaju njime;odredjuju njegov karakter i ponasanje;odredjuju, konacno i njegovu sudbinu.Protivrjecnosti u licnosti Onjeginovoj ogledaju se i u njegovom odnosu prema Tatjani.Pri prvom susretu on ce zapaziti Tatjanu,ostavice ona na njega utisak,ali ga nece zainteresovati.Kada mu Tatjana pise,on je hladan i razocaran covjek kome nije stalo do porodicnih obaveza jer nije sposoban za osjecanje ljubavi i neznosti.Drugi susret sa Tatjanom,sada udatom zenom,damom iz visokog drustva cini preokret u svijesti i zivotu Onjeginovom:napustanje gordosti,priklanjanje licnoj sreci i ljubavi.Ali sada se ponavlja istorija uz zamjenu figura:on je taj koji pise pismo a ona ta koja ne odgovara,i odbija njegovo udvaranje.Jednom vec porazen razocaranjem u zivot on dozivljava konacan slom.Da bi pobjegao iz besmisla i praznine on krece na razna putovanja.Cilj u zivotu ne postoji,svrha se ne vidi.Po tome je Onjegin preteca "suvisnih ljudi" koji ce postati predmet postpuskinovske knjizevnosti..
TATJANA
Tatjana je odrastala i duhovno se razvijala u zdravoj seoskoj sredini koju karakterise patrijarhalni nacin zivota.Napajala se ljepotama ruske prirode a narodna predanja su bila prvi izvor znanja o svijetu i zivotu.To je u njoj razvilo ljubav prema ruskom selu koja je nikada nece napustiti.Ona je sanjarska priroda a samim tim osjetljiva i njezna.Tatjani su svi razgovori bili dosadni,ali se u njoj naglo pocela da budi ljubav i tu pocinje njen ljubavni roman.Ne moze da izdrzi,pise pismo Onjeginu,ogrijesivsi se o drustvene norme,obicaje i pravila ponasanja.Pismo je izraz nevine ali iskrene i tople ljubavi.Ona je svjesna razlike u drustvenom statusu ali ona i ne pomislja da je ta razlika bitna.Nakon razgovora sa Onjeginom njen svijet se srusio,njezna dusa je grubo povredjena,prva ljubav je prezrena.To je osetljivu Tatjanu dotuklo.
"Tatjana tuguje i cami,
Samuje,gasi se i vene;
Sad nista vise nju ne mami;
Ne doima se duse njene."...


Tatjana se prema svojoj nesreci odnosila dostojanstveno;kasnije isto tako dostojanstveno odbija Onjeginovo udvaranje.U njenom odgovoru je visokomoralni stav:ona nije srecna,i dalje voli Onjegina ali je sada udata zena,odgovorna i stabilna licnost koja nece da blati ni sebe ni muza.Tatjana je najtopliji,najljepsi i najljudskiji lik romana:U njegovo oblikovanje Puskin je unio sve svoje pjesnicko umijece i cijelo svoje srce.
  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 03:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.0.10 Firefox 3.0.10
  • WWW
Logged




« Reply #44 on: 23 September 2009, 06:26:36 »

"NETKO BESE STRAHINJICU BANE" ili "LIK BANOVIC STRAHINJE"
Silan junak neutešnom narodu. To je bio Banović Strahinja.
Teško je bilo srpskom narodu pod Turcima. Njihovi zulumi su pretili da kroz dugih pet vekova zatru narod. Ubijanja, mučenja, odvođenja muške dece u janjičare, sve brojnije poturice, otimanje srpskih žena, sve je to pretilo opstanku naroda. A čime se on branio osim sabljom i buzdovanom? Šta je sprečilo narod da izgubi nadu? Ko ga je branio i svakom čoveku davao primer kako se boriti? Srpski epski junaci! Kao knez Lazar, Toplica Milan, Kosančic Ivan, Jug-Bogdan i devet Jugovića... Ali među svima njima se ističe Banović Strahinja, nekim neobičnim za ono vreme čudnim osobinama.
On se uklapao u lik pravog srednjovekovnog junaka i po izgledu, i junaštvu, i po položaju u društvu. Kao i svi naši epski junaci, imao je konja veštog boju koji mu je ne jednom spasao glavu. Voleo je svog psa što govori da je često i rado lovio. Poštovao je i dičio se svojom tazbinom. Nije mala stvar za jednog momka iz neke " malene Banjske kraj Kosova'' da bude zet Jug-Bogdanov. I baš na tom poštovanju je napravio najveću gresku. Predugo je ostao u tazbini, prijalo mu je što su ga tako cenili, sedeo je ''uz desno rame'' Jug-Bogdanu, na počasnom mestu. Sve mu je to godilo i učinilo da zaboravi na svoje obaveze- da brani svoju ''malenu Banjsku'. Ali kada mu je stigla ''knjiga'' majčina, on pokazuje kakav je u stvari junak, bez mane i straha. Sve je izgubio, dvore, sluge, majka mu je pregažena, i jedino je njegova ljuba živa i zdrava, ali u ropstvu.
I tu počinje da se vidi razlika izmedju tada društveno prihvaćenog stava prema ženama i Strahinjinog. Tast mu, na molbu da dozvoli da pođe po ljubu sa svojih sedam šura, odgovara da mu je on, zet, mio, ali da nema pameti kad tako nesto uopste pomišlja. On svoju decu ne da, a njega ce da oženi boljom. Za ćerku kaze da je ''vrag odnesao''. A iz oproštaja koji je Strahinjicu-bane imao cak i za Turcina, koga je pustio iz ropstva i oprostio mu dug, vidimo da je on čovek koji razume sve ljude. Krivica tog derviša je bila samo ta što je Turčin. Ljuba je bila na silu odvedena, ali je na molbu da mu pomogne u boju stala protiv njega. Pa, i onda joj je Strahinja oprostio jer je sebe smatrao krivim što je do otmice doslo. A kada je njegov tast naredio sinovima da ubiju sestru, on je zaštitio, jer oseća da je ona kao slaba žena, manje pogrešila izdavši ga, nego silni junaci od njegovih šura, koji na Turke nisu smeli poći, ali spremno vade noževe da ubiju sestru.
Ta osobina da pošteno prizna sopstvenu krivicu i krivicu slavnih Jugovića, i da se opredeli da oprosti svojoj ljubi je neobično za ono vreme. Ta savremena osobina ga izdvaja iz kola ostalih kosovskih junaka.
  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 03:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.0.10 Firefox 3.0.10
  • WWW
Logged




Skoci na stranu:  1 2 3 4 5 6 7 8 ... 20   Idi na vrh strane
Send this topic    Print
 
Skoci na:  

Powered by SMF 1.1.10 | SMF © 2006-2009, Simple Machines LLC
Page created in 0.151 seconds with 38 queries.

Google visited last this page 28 August 2014, 13:30:06
Theme created by Logo Off