Hello
  Home Help Search Login Register DMCA Rules  
28 November 2014, 02:17:39
 

Skoci na stranu:  1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 20   Idi na dno strane
Send this topic    Print
Author Topic: sastavi iz srpskog  (Read 853299 times)
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

Postovani/a
Hvala vam sto ste postali deo nase zajednice...
mozete skidati sve sto zelite bez registracije na nas forum..
« Reply #60 on: 14 November 2009, 23:20:45 »

Nije lako biti tinejdzer

“Biti covek, rodjen bez svog znanja I bez svoje volje, bacen u okean postojanja. Morati plivati, postojati. Ukratko: Biti covek.” - Andric.
Mladost  je nazadrziva, poletna skoro neobuzdana I divlja I ako je snagom svoje volje ne ukrotis I zagospodaris njenim mocima, bices izgubljen, a sve one cari I lepote koje ima, gube znacaj I nemaju dubinu. Te svemoguce godine nas mogu napraviti gospodarom svih svetova, a ujedno I robom ozloglasenih poroka. Vise noseni voljom tela nego snagom uma, ponekad nerealno sagledamo situaciju, a to najcesce uvidimo kada nastanu posledice. Danas nije pohvalno setati ulicama koje su prepune mracnih haustora u kojima misteriozno nestaju ljudi. Ti zamraceni kutci bi trebali da kriju neke lepse tajne, tajne ukradenih poljubaca I dugih pogleda, a ne crnu hroniku. Svaki izlazak u grad bi mogao biti koban I poslednji, a mozda smo toga premalo svesni, ili jednostavno ne izgovaramo glasno ono o cemu svi potajno mislimo. Imamo slobodu kretanja, misli, govora, ali nisam siguran da li je to zaista tako. Samo sebi dajemo slobodu, ali je istovremeno uskracujemo I otimamo.
Moja generacija nema timskog duha I pozitivnog entuzijazma koji bi samo sa mladoscu mogao biti nepobediv. Tek nekoliko pojedinaca cini da ovo drustvo ne bude potpuno izgubljeno. Droga, prostitucija I alkohol su slobodna tema mojih drugara o kojoj se isuvise otvoreno razgovara. Svaki tabu je srusen a predrasude potpuno nestale. Sloboda je izgleda krivo shvacena.
Tesko je naci svoje mesto pod suncem, posebno sada kada mogu I treba da zivim punim plucima.
Nemamo izbor da biramo vreme u kojem cemo da zivimo, ali imamo mogucnost da promenimo sve sto bi ucinilo detinjstvo bezbriznijim, mladost rasterecenijom, a starost dostojanstvenom. Mi ne  treba da menjamo svet, vec sami sebe.
To jeste kap u moru postojanja, ali zar more ne cine upravo te kapi?...

   
  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 02:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.5.5 Firefox 3.5.5
  • WWW
Logged




« Reply #61 on: 14 November 2009, 23:23:23 »

ŽETVA

Putujući kroz Vojvodinu često sam posmatrao prostrana i beskrajno široka ravničarska polja. Kao i većina ljudi, nisam mogao da prođem kraj njih, a da se ne osvrnem na događaje koji se tu, pored nas, dešavaju. Već sam odavno primetio da je značajan i veliki posao za seljaka bila žetva. Tako je i danas. Seljak jedva dočeka da žito sazri, da dođe vreme žetve i da mu naporan rad urodi plodom. On od toga živi, od toga se prehranjuje, ali omogućava i drugima da se hrane.

Našem poznatom slikaru Milanu Konjeviću žetva je takođe bila inspiracija da naslika jednu od svojih najpoznatijih dela, koje snažnim temperamentom i strastvenim bojama dočarava sliku svoje neposredne okoline. Ta slika se zove „Žetva“. Ova slika kao i drugi njegovi radovi, inspirisana je kompozicijama iz života i sredine koja je na njega ostavila snažan utisak, a koju nam on prenosi preko svog dela. Na slici se vide složeni snopovi žita, ratari koji pri zalasku sunca sede zadovoljno na njivi i razgovaraju. Vidi se napor na njihovim licima, ali i sreća. Posao je priveden kraju i trud se isplatio.

Mislim da je umetnik ovom slikom hteo da pokaže koliko je žetva bitan posao za čoveka iz Vojvodine. Zemlja koju on voli, na kojoj je rođen, dala mu je inspiraciju da naslika ovo delo i da svoja osećanja prenese na platno. Dočarava period kada nije bilo mehanizacije, struje i ostalih, za savremenog čoveka, važnih pronalazaka. Dočarava sliku sela, salaša i velikih vojvođanskih prostranstava. Možda baš onako kako je i bilo u slikarevom detinjstvu.
  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 02:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.5.5 Firefox 3.5.5
  • WWW
Logged




« Reply #62 on: 14 November 2009, 23:24:19 »

Koreni - Dobrica Ćosić

Sastav na temu Licna tragedija Acima Katica (napisala Anda Savić)

Strast, unutrasnje previranje, dusevni lomovi, bezizlaznost i ocaj, a sa druge stranepogresno kanalisana ljubav, koja spaja gresno i moralno zalutale, slicne a toliko razlicite osobe, glavni su motivi "Korena" – prikaza svovremenog stradanja i porodicne tragedije.
  Cim je prvi uzdah prostrujao njegovim plucima, cim je prvi plac, tek rođenog Acima Katica, prelomio tisinu prerovske noci, postalo je ocigledno da ce ovaj covek proziveti sve, samo ne jedan obican zivot. Vecito svestan da ne pripada tu, da je izdvojen, on krece u svoju borbu, krvnicki grabeci svaku zivotnu priliku. Provodi mladost kao polupismeni seljak, kubureci sa svim problemima koji su mucili njegove sugrađane, resen da svojim sinovima obezbedi bolju buducnosti vece sanse za uspeh. Nad njim se konstantno nadvija senka Vasilija. On te teskobe ne moze da se oslobodi do kraja zivotai ne uspeva da pobegne od kompleksa koji samostalno stvara. Upravo zbog toga, svi buduci događaji u porodici Katic bivaju, moglo bi se reci i ukleti, jer Acim, kao da baca nevidljivu koprenu nesrece i prokletstva, naravno nesvesno.
  Međutim, njegov zivotni san se stravicnom brzinom rusi Vukasinovom izdajom, ali i zbog đorđeve neplodnosti. Acim postaje izgubljen covek, covek koji, na prvi pogled, ne pronalazi drugi motiv za zivot. Svi njegovi pokusaju da stvori istinske korene na tom tlu bivaju destruktivni, a sam Acim moralno otuđen. Spoljasnji uticaji deluiju na njegovu psihu; on dozivljava emotivni slom, skroz se ograđuje od ostalih clanova. upravo zato, porodicna drama postaje uzrok stradanja pojedinca, u ovom slucaju Acima Katica.
  Njegovi principi su jaci od ljubavi. Prkos je stavljen na prvo mesto, karakter i odstupanje od moralnih nacela ne ustupaju tron emocijama. Tragika i jeste u tome.Ovde je to poistoveceno sa biblijskim grehom, iako je Acim nevernik koji bezi od religije ali istovremeno i pronalazi spas u njoj. Moral je zamisao. Vise je greha ucinjeno zbog sprecavanaja greha nego zbog njega samog.
  Ipak, najvecu boljku Acimu zadaje nemogucnost imanja naslednika. Od te zamisli ne moze da pobegne, ona ga konstantno proganja, obuzima mu razum. On u nasledniku vidi svoje spasenje i beg od proslosti, dokaz da postoji. Zeli svoju krv koja ce poteci zemljom, zeli da sa samopuzdanjem pogleda u oci sve one koji su ga krisom nazivali "sin Luke Dosljaka". Zato u Adamu vidi pretnju, zavrsetak sebe, jer on ne proizilazi iz njegovog mesa.
  Stradanje dozivljava i na politickom planu, biva izdat i od samog lidera stranke. Shavata da mu vise nista i nije preostalo, Svestan je da gubi poreverenje, da je izgubljen, emotivno iscrpljen iako nikad nije javno pokazivao osecanja, vec se zatvarao pred svakom naznakom emocije. Ne pokusava da spase sebe, kao ni ostale clanove porodice, ali on to cini, jer misli da tako treba i da ce, ako postupi drugacije, izdati sve ono sto je gradio celog veka.
  Acim je jedna izuzetno komplikovana licnost, koja se ne moze perom iskazati. Sva njegova unutrasnja trvenja proisticu iz velikog straha. Upravo zato i nismo u stanju da shvatimo svu njegovu zrtvu.

  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 02:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.5.5 Firefox 3.5.5
  • WWW
Logged




« Reply #63 on: 14 November 2009, 23:24:40 »

Licna tragedija Acima Katica (Nevena)

Svi smo mi nosioci razlicitih drama, svaki covek je zrtva unutrasnjih bura i lomova. Veciti smo borci sa svetom, sa samim sobom, svojim osecanjima, nacelima i moranjima. Stalno smo primorani da biramo između osecanja i straha da budemo slabi i stavljeni u rascep između principa i sigurnosti u svoju, mozda nepostojecu snagu.
  Mislim da je Acim upravo taj stalni borac i zrtva svojih principa, jer je birao sebe, a ne sina, birao je moc i snagu a ne ljubav. Njegov odnos prema sinovima i krajnji ishod tih situacijasu odlicje njegove drame. Nije ih cenio kao individue, hteo je da im nametne licne stavove, bio je neka vrsta tiranina. Naisao je na otpori ostao slomljen od najblizih. Voleo je ih je na jedan sebican nacin, dok su bili dobri za njega. Kako sam Vukasin kaze, tretirao ih je kao vasarske konje i voleo samo dok su bili najbrzi u selu. Nesumnjivo da ih jeon voleo, ali ipak na pogresan nacin ljubavi. To za mnoge i nije prava ljubav, vec sebicluk, izrazeni kompleks vladarai stav da je jedino njegov put pravi i da taj put moraju slediti i njegovi sinovi.
Svi koreni njegove drame leze u osecaju nepropadnosti porodici Katic. Sebe je smatroa uljezom, osecao je vecito nizim i bezvrednijim i to zeli da nadoknadi kroz vrline sinova. Hteo je da se hvali njima, da mu sluze za ponos. Tu je i strah za odrzanje loze Katica. On zeli da oni nastave da zive u jos vecoj snazi i svezini potomaka, pa zato i Dđrđu bira Simku, olicenje plodnosti i lepote. Ali, tu ga ocekuje krah, slom kroz poram svog sina da se ostvari kao otac i podari potomke Katicima, i time obezbedisigurnost porodici. Ipak, kad dobije unuka, iako u dubini duse zna da on nije Katic, vraca mu se, uzda se u njega, hvatajuci se za slamku spasa kao davljenik jer ni on nije Katic, bas kao ni Adam.
Njegova surovost ogleda se i kroz mlađeg sina Vukasina, ser zeli da mu nametne politicke stavove i profesiju, ali i tu dozivljava  neuspeh. Nije ocekivao da ce se Vukasin razvijati i da se izgraditi isopstveni put kroz zivot. Iako Acimova velika slabost, mlađi sin, nije uspeo da pokoleba surove principe svoga oca koji ga dozivotno odbacuje od sebe, glas pogresnih nacela zivota, prenebregivo je glas srca i Acim ce vecno patiti. On odbacuje i svoje unuke, Vukasinovu decu, jer ne oseca nikakvu bliskost sa njima, ne oseca u njima ljubav prema zemlji, ukorenjenost u porodici Katic. Oni su mu daleki, pa bira Adama, iako on po krvi nije njegov.
Tu je i neizbezni odnos sa Prerovcima. Acim zeli da im nametne svoju volju, ali i ostaje uz njih kad biva zarobljen. Prisutna je njegova zelja za politickom dominacijom koju zeli da ostvari po svaku cenu, pa cak i gazeci preko leseva.
  Da li je Acim Katic zaista toliko surov kao sto govore njegovi postupci i da li je tiranin prema porodici i drugim lljudima, ili je samo zrtva svojim nacela? Mislim da je njegovo srce ostalo puno ljubavi koju nije znao da pokaze, ljubavi koje se plasi i za koju je mislio da ne moze da pruzi sigurnost.
  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 02:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.5.5 Firefox 3.5.5
  • WWW
Logged




« Reply #64 on: 14 November 2009, 23:25:32 »

Samo jednom se ljubi

... sve je ostalo varka...
Jedan evergreen mi je ovih dana dao na razmišljanje. Pa pesma kaže ukratko - možemo samo jednom voleti i to ce biti ono pravo. Sve ostalo je samo privid. Sve ostalo je... šta?! Romanticno, slažem se.
Ali koliko ima istine u tome?
„I onda je došao on, spustio poljubac na njene usne. Otvorila je oci i zagledala se u njega. I živjeli su sretno do kraja života“
Snežana, Pepeljuga,Uspavana lepotica... Kao devojcica voljela sam ih citati. I shvatila sam da sve te bajke uviek nekako isto završavaju. Sve imaju princa i princezu. On je uvijek njen heroj hrabrog srca koji se bori sa svim neprilikama ovog svijeta da spasi svoju voljenu. I uspeva uviek!
I naravno, uviek žive srecno do kraja života.
A šta je sa stvarnošcu?
Kad se zaljubimo, onda otprilike svi isto doživljavamo. Tu osobu promatramo kroz ružicaste naocare i on/ona nam je najsavršenije bice na planetu. I dok zaneseno promatramo te oci, vjerujemo kako cemo ostariti s tom osobom. Kako je baš ta osoba ona jedna jedina prava za nas. I niti jedna druga.
A tome i težimo... Svijesno ili podsvijesno tražimo onu osobu, onu jednu jedinu osobu koja ce biti idealna za nas i za koju cemo mi biti savršeni. Onaj komadic slagalice koji nedostaje da slika bude potpuna. Tu osobu s kojom cemo zajedno krociti kroz život, kroz dobro i loše. Osobu koja ce nam biti ljubavnik, partner i pre svega prijatelj... S kojom cemo se smejati i plakati.
Za koju cemo željeti da bude zadnje što vidimo uvece i prvo što ugledamo ujutro.
Osobu koju cemo voljeti. Osobu koja ce voljeti nas.
Baš ovakve kakvi jesmo, sa svim manama i vrlinama.
I opet se vracam na stih... „Samo jednom se ljubi...“
Ma zar je moguce?! Da u životu možemo voljeti SAMO i ISKLJUCIVO jednu osobu? A da zaista sve ostalo bude varka? Mislim da cijela teza ostaje na tom romanticnom pojmu.
I tu joj je kraj.
Ne, nemojte me krivo shvatiti.
Ja vjerujem u ljubav. U pravu ljubav izmedu muškarca i žene. U odnos koji može trajati „do kraja“. Ali ne vjerujem u cinjenicu da nam je samo jednom dano da iskreno volimo. Poput jednokratnog kupona kojeg kasnije ne možemo iskoristiti. Ne, ne vjerujem, jer znam da je to cista glupost.
Na svom životnom putu susrecemo puno osoba koje nam postaju suputnici. Kao kad se vozimo vozom, neki udu u njega i voze se deo puta s nama. Zatim sidu i nastave svojim putem. Neki dodu prije, neki kasnije. I trajanje našeg zajednickog putovanja nam bude nepoznato. Za neke poželimo da sidu na iducoj stanici. Za druge da ostanu pored nas sve do kraja vožnje.
I dogodi se... dogodi se da naide osoba koja nam izvrne svijet naopako. I mi pocnemo ploviti od pocetne zaljubljenosti prema necem dubljem. I dogodi se... da poželimo tu osobu zadržati pored sebe zauvijek i nikada ju ne ispustiti iz ruku. I volimo. Kako samo volimo...
Volimo tom snagom da bi bez razmišljanja ucinili bilo što na ovome svijetu samo da tu osobu usrecimo.Volimo svom snagom koliko jednom maleno ljudsko srce može voljeti. Volimo, ne zato da „primimo“,vec zato jer imamo toliko toga za pružiti.. I pružamo to sve širom rastvorenih ruku. Ali onda nas cinjenica pogodi.
Trajanje zajednicke vožnje tim vozom života je završila i naše najvoljenije silazi ostavljajuci nas same u kupeu. I nas se ne pita želimo li to ili ne. Boli li ili ne. Nas se tu ništa ne pita. Sudbina je odredila i rastanak je neminovan. A razlozi nam budu cesto nejasni, neprihvatljivi i previše bolni. I jedino cega smo svijesni je osjecaj kako nam duša umire sa svakim korakom koji tu osobu odnosi sve dalje. I ne pomažu niti suze, ni tuga, ni jecaji... Sudbina ide svojim tokom, odnosi nam voljeno, a mi ju samo nijemo i nemocno promatramo boreci se za dah.
Znaci li to da cemo zauvijek ostati sami u tom kupeu, sve do kraja naše vožnje?
Koliko god bili u tom trenutku vjerovali u to, odgovor je ne!
Iako romanticno zvuci , ne ljubi se samo jednom!
Samo jednom se ljubi - tu osobu i na taj nacin!
Jer hteli to ili ne, život nam šalje svoje zadatke i lekcije. Šalje nam i nove ljude u tu vožnju. I možda, možda cemo ljubiti i neke od njih. I opet iskreno i u potpunosti. Cijelim srcem i dušom.
Voljeti tu osobu kakva kakva je- jedinstvena i unikatna. I voleti je na samo takav nacin. Sasvim drugaciji, posve u skladu s tom osobom.
Ne mislim na manje, ni više, - vec drugacije.
I hoce li to znaciti da smo osobu pre te voljeli lažno? Umetno, površno ili polovicno? Nikako!
Voleli smo ju na isto takav jedinstven nacin, kako samo možemo voljeti tu osobu i niti jednu drugu. I ako smo zaista tako voljeli, onda ta osoba i ostaje u našem srcu. U posebnom pretincu koje pripada samo njoj.
A srce... srce je cudna stvarcica...
Nikad nije pretijesno za ljubav. I koliko god da se nade te ljubavi u njemu, uvijek ima mjesta za još. I kao da se ti posebni pretinci za posebne osobe stvaraju sami od sebe, baš kad zatreba. I ne gube vrijednost, niti bilo koji od njih s vremenom postaje manje važan. Ponekad volim sa strahom, ponekad sa setom. Ponekad mi ono što se krije u njima izvuce osmeh na lice, a ponekad mi i suze krenu. Ali to sam ja.
I ja znam da sam ljubila. Da sam voljela iskreno, cisto i snažno, do beskraja i natrag. I da snaga te ljubavi ne postaje ništa manja, niti ce ikada izblijediti. Da moje voljeno, zauvijek ostaje moje voljeno. Bez obzira na sve što sudbina donese. Ali me i podsjecaju da je unutra još toliko toga što imam za pokloniti od srca. Da je ispred mene još puno godina i životnih lekcija. I puno mjesta za posebne ljude koji ce mi uci u život i sjesti pored mene, u moj kupe. I možda, samo možda... netko ostane pored mene sve do kraja vožnje.
Možda mi netko od njih ponovo uzburka leptirice i povuce me duboko ispod površine one obicne zaljubljenosti. Možda zaronimo zajedno i zaplivamo istim strujama.
I znam... ako se to i dogodi...
Opet cu moci reci „Stihovi nisu tacni. Vidi me! Ja ljubim. Opet! Ljubim... na jedinstven i unikatan nacin.Onako kako ja to znam. Iskreno i cisto! I to nije varka.„
I umjesto pocetnih, ponoviti cu Oliverove stihove koji mi više leže: „Vjeruj u ljubav... jer ljubav je sve“.
Ja verujem!
  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 02:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.5.5 Firefox 3.5.5
  • WWW
Logged




« Reply #65 on: 14 November 2009, 23:26:58 »

Moje novo drustvo

Dosao je i taj dan,nova skolska godina,novi profesori,nova skola,a sto je najbitnije i novo drustvo. Nije mi bilo sve jedno u ponedeljak 3.septembra kada sam se sa sveskom i olovkom u ruci uputio ka svojoj novoj skoli. Iz prica sam saznao da je skola manje vise dobra,profesori korektni,ali ono sto nisam znao je novo drustvo. Hodao sam polako ka zgradi skole,u prvi mah nisam osetio kada je moje srce pocelo brze da pumpa krv,ali u usima sam cuo ravnomerne odjeke lupanja. Osetio sam na ramenu neciju ruku.Trebao mi je samo trenutak da se vratim u sadasnjost i da shvatim da ispred mene stoji jedan moj stari poznanik iz osnovne skole. Nismo se bas nesto puno druzili,nase drugarstvo je bilo samo uzajamno pozdravljanje na hodniku kada se sretnemo. Nismo se bas nesto dobro podnosili ali sada mi je bilo drago da ga vidim. Bar jednu osobu poznajem. Bilo mi je malo lakse.
Obojica smo usli u ucionicu (pa broj odeljenja npr. prvog osam). Odmah sam zapazio grupicu slatkih i simpaticnih devojaka, ali nasuprot njima stajali su neki tipovi. Pomislio sam da necu moci da se sprijateljim sa njima,da me nece dobro primiti,da se mnogo razlikujemo ali sva ta pitanja i desavanja u glavi prekinuo je jedan od njih.Prisao mi je, pruzio ruku i jasno rekao svoje ime,zove se (e sad lupis neko ime od ortaka),stegao sam njegovu ruku. Secam se kroz maglu da sam rekao svoje ime...Ostala imena nisam uspeo da popamtim. Sve je bilo tako brzo.Suvise brzo za mene u tom trenutku.
Na prvom casu sam sedeo sa (ime nekog ortaka),ali sam ubrzo shvatio da imamo neke zajednicke teme naprimer kao sto su kola,devojke i formula 1. Neverovatno je kako iz cele price nista nije krenulo naopako, nisam imao probleme prvog dana ali ni kasnije. Kada bi mi neko sada rekao da ce sve ispasti dobro kao sto je i ispalo,samo bih se nasmejao i rekao nma sanse.Ali desilo se. Svoj prvi dan,svoj prvi kontakt sa postorijom punom novih,nepoznatih ljudi pamticu po osmehu koji sam imao kada sam se vracao kuci i kasnije kroz pricu o svom prvom danu u novoj skoli i novom drustvu.
  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 02:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.5.5 Firefox 3.5.5
  • WWW
Logged




« Reply #66 on: 14 November 2009, 23:27:52 »

Da rata vise ne bude

Hiljade i hiljade nevinih ljudi susrelo se sa gorkom i mracnom sudbinom. Opasnost zvana rat nadvila se nad brojnim mestima i sa sobom odnela ogroman broj ljudskih zivota i unistila brojne imovine.Neizbezan i strasan,jos od najstarijih vremena,sve do dana danashnjeg,rat ceje stravu i uzhas svuda po svetu.
Zhiveti u vecitom strahu,jos je i gore od same smrti.Provesti mesece i godine,zatvoreni u nekom sklonistu,u nemogucnosti da provirimo napolje i jos jedanput udahnemo zracak svezeg vazduha,uzivamo u prirodi i njenim carima,nasmeshimo se,i okrenemo ledja strahu i brigama,strashna je stvar,i uglavnom se javlja kao jos jedna od posledica ratova..
Politika,proshirenje terotiroeije,ekonomski resursi,rasizam i nazionalizam.Sve su to uobicajeni razlozi zbog kojih se oni vode. Kakva god dobit da se izvuce iz njih,ona ne moze biti vredna masivnog unistenja,i stradanja drugih drzava i njenih stanovnika.Svaki poginuli covek predstavlja veliki gubitak za covecanstvo.
Cak i sada,dok ovo pise,negde u svetu vodi se jos jedan oruzani sukob,jos jedanput,maca nevine dece i odraslih prozivljava uzhas i razaranje koji nanosi RAT....
Ana Frank,deca iz "Krvave bajke" samo su jos jedne,za one koji iza rata stoje,beznachajne,zrtve ovog razarajuceg,djavolskog talasa koji ne mari za posledice,niti oseca trunku sazaljenja prema onome sto prouzrokuje,vec juri poput tajfuna i rushi sve sto mu se nadje na putu.
Ja ratove vidim,kao jedno veliko samounishtenje. Svaki rat jeste,sa moje tacke gledista,samo jos jedan ogroman korak ka propasti chovechanstva.
Ljubav,cloga i ujedinjenje nacija i raca,jeste pravi put kad nashem spasenju,pravi put ka ochuvanju ljudske vrste. Stavimo zajetno,tacku na tu beskrajnu krvavu bajku.Zaustavimo pogibiju i spasimo neduzne,sacuvajmo sve Ane Frank ovoga sveta.. Zajedno to mozemo!
  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 02:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.5.5 Firefox 3.5.5
  • WWW
Logged




« Reply #67 on: 14 November 2009, 23:28:34 »

Lutam i sanjam

Preda mnom je velika bina... Na njoj postavljeni instrumenti za veliki simfonijski orkestar. Gase se svetla u publici i ostaje samo jedno... Ono koje osvetljava mesto na kom ću se ja za nekoliko trenutaka naći.
Čuje se aplauz. Članovi orkestra izlaze... Za njima i dirigent. I na kraju - ja. Dok hodam do mesta namenjenog solisti, publika ne štedi dlanove. Flauta i mojim rukama presijava se pod svetlošću jakog reflektora. Taj sjaj ostaje da lebdi tu, u velikoj Sali kolarčeve zadužbine... Ostaje i ostavlja me... Ostavlja me muzici, orkestru i publici. Poklanjam se i započinjem prve taktove mocartovog Koncerta za flautu, harfu i orkestar.
Muzika i ja polako postajemo jedno. Živimo zajedno taj trenutak koji deluje večno... Ostaje zapisan negde duboko u meni... Ali onda se dešava nešto neočekivano... Potpuno me obuzima ta čudesna melodija i ja više nisam ja. Više se ne osećam kao stvarno biće... Živim svoju bajku iz detinjstva... Drugi tza mene više ne postoje... Orkestar je sve tiši... Zvuci harfe blede... Ostajemo tu samo moja muzika i ja. Ona se razliva po celoj sali... Ali i po meni... Ništa me više ne zanima... Prepuštam joj se... Shvatam da ne vredi boriti se protiv nje. Plašim se da otvorim oči... Plašim se da ću je izgubiti, iako je jača od mene... Ne razmišljam ni o čemu... Ne mogu da sastavim misao u glavi... Ne mogu da se setim priče koju sam jednom ispričala dok sam baš ovu melodiju svirala. Nisam sigurna ni da li moji prsti rade pravu stvar. Sigurna sam samo da je ono što čujem lepše od svega što sam u životu slušala. I sigurna sam da to što se dešava ostaje urezano duboko u svakom deliću mene... Shvatam da radim nešto bitno, nešto što čini moju ličnost...
Dolazim do kraja kompozicije. Ne želim da završim, ali ipak to činim... Otvaram oči i............. Postajem svesna stvarnosti... Nalazim se u svečanoj Sali muzičke škole, iza mene se nalazi klavir, a ispred mene pedesetak ljudi koji su se tu slučajno zatekli... Jedino je i dalje tu onaj sjaj flaute koji lebdi okolo. Sanjala sam svoju veliku želju... Počela sam još pre izlaska na binu....
Poklanjam se, a aplauz te malobrojne publike nadjačava onaj iz mog sna... Nadjačava aplauz stotina ljudi. Pokušavam da odem, ali mi noge ne dozvoljavaju. Stojim i gledam ta ozarena lica ljudi koje sam uspela da oduševim svojom muzikom. Kroz misli mi prolaze note Mocartovog „Andantea“ koji sam upravo odsvirala. Shvatam da čak ni muzika nije bila onakva kakva je u stvarnosti...
Ipak na kraju odlazim... Ljudi mi čestitaju, ali me to uopšte ne dotiče... Oni ne znaju za sjaj... Sjaj koji je ostao u meni, zapisavši jednu veliku želju koja živi sada i živeće večno. Možda će se jednog dana zaista i ostvariti.
  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 02:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.5.5 Firefox 3.5.5
  • WWW
Logged




« Reply #68 on: 14 November 2009, 23:30:20 »

Naša mladost na ljubavnom ispitu

I meni se desilo. A sto puta sam rekla sebi da ja nisam takva, da za mene toga nema.
S jedne strane me je izjedalo to što sam izneverila sebe, donekle. A sa druge strane je bilo zadovoljstvo. Ma, nije to ni zadovoljstvo... Plašim se da izgovorim, ali možda i jeste... LJUBAV?

Prišao mi je na hodniku i podigao mi gumicu za kosu koju je predhodno sam skinuo odvezujući mi rep. Osetila sam kosu kako mi pada na ramena i toplinu iza leđa - okrenula se brzo, i BAM! Tople usne na mojim. Ne znam šta osećam. Jedva da ga znam... Oko mene uzdasi čuđenja. Isti uzdasi i u meni...

Tri meseca smo zajedno... A ja tek sada počinjem da uviđam da je ono što osećam toliko jako da me iznutra golica. A osećaj krivice je tu, svakako. On nije osoba za koju bi trebalo da se odlučim, ako se uopšte mogu i odlučiti. Ne snalazim se dobro u tom svetu, sve je za mene novo. Ali privikavam se, iako me nešto kopka. Kao da ne treba to da radim, a radim i ono što ne ne treba da radim i pored potrebe... Protivteža pozitivnim osećanjima je postala sve jača u sledćih mesec dana... Dok nije kulminirala prvim šamarom, raskrvavljenom usnom, suzama pod hladnim tušem... A ja i dalje ne znam kako da se odbranim... I od čega se tačno branim.
A on sedi tačno ispod mog prozora sa jednom, drugom, tećom. Muzika i dalje dole trešti... U istom zagušljivom klubu gde sam gledana sada kao glupa, prodana balavica. TO NIJE ISTINA!

Volim ga, ipak... I više nego što mi razum dozvoljava. Jesam li glupa? Jesam li stvarno glupa?
Ili sam ipak... Mlada? Ko zna zbog čega je sve ovo dobro... Možda čak sama počinjem da shvatam. A možda ću tek shvatiti... Ne znam...
  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 02:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.5.5 Firefox 3.5.5
  • WWW
Logged




« Reply #69 on: 14 November 2009, 23:31:08 »

Tvrdičluk
Sram..U istorijskim knjigama,sram,u skupstinskom parlamentu,sram,u nepovratno utrosenim satima,sram..I po ko zna koji put kazem ,,Nije lose ponekad priznati'',crveni obrazi,znojavi dlanovi,lutajuci pogledi me odaju..Postoji mali milion bezazlenih situacija kad nismo u stanju da se odupremo,sramota je urezana pod kozu,izlazi,svaki nalet znoja cini je potrosnom robom,ostaje...
On..Poznati stari vuk u svom kraju,ponosna skrtara,zajedljivi iluzionista,moja neprezaljena ljubav...
Svojevoljno sam ga zavolela,zelela blizu sebe,kao najlepsu sliku cuvala ga,poredila sa snom dok je ispoljavao kukavicluk,jos jedna u nizu kukavica..
Bezao je od osecanja sebicno ih cuvajuci za,delio je sa mnom iluziju,mastom ogradio svet oko nas dvoje,uselio mi se u misli,bez pardona,nije znao voleti,pricao da ljubav ne boli..
Tek sad shvatam,uzela sam svoj identitet nazad,postala tvrdica za njega i za sve shto bi me promenilo,iseklo ono shto je on mesecima sekao rukama lazova,osecanja....Vise ni mene ne boli....
Sebichnost....Doziranje dozvoljeno do granice normale....Kad doziranje ranama bude obelezeno,vadite iglu iz vene....Vodite se intuicijom zdravog razuma..
  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 02:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.5.5 Firefox 3.5.5
  • WWW
Logged




« Reply #70 on: 14 November 2009, 23:32:12 »

Школа без дуванског дима мила је свима


Нас две стојимо испред школе, најбоље другарице које деле све тајне, које младост исто искушају али, једна од нас пада... тихо, нечујно... умире.
Гледам те док ми причаш о неким лепим, новим стварима, смејем се а онда у трену махинално тражим свеж ваздух, машем руком... Гледам те кроз сиви облак и застанем у даху, болном даху. Опушак испред нас.
То ме врати на неки нови, прави почетак. Волим те као да смо исте крви само што мојом не тече и никотин. Погледам твоје светлуцаве очи.
Боже, да ли је могуће да ти допуштам то?!
Не дам те, не дам те пороку, хоћу да будеш она иста као пре! Али... како да те вратим на онај прави пут?
Погледај ме, сестро, додирни своје срце и чућеш убрзане откуцаје као да жури да оде одавде и да те одведе... заувек.
Не знам како све то да ти објасним, загрлим те јако и схватам да ти ниси свесна колико се бојим, схватам да ти не схваташ да ћеш можда ускоро, у најбољим годинама имати десет више а то значи да... да ти корачаш пречицом а ја само стазом лагано, без журбе.
Погледај своју косу, мекану и сјајну, моје и твоје дланове. Зар не видиш да ти прсти купе боје маслачка? И зар не схваташ да срце може брже да закуца и без проклетог дима и цигарете? Зар ниси свесна да си још увек дете које неће одрасти ако у џепу носи кутију на којој пише: “ само за пунолетне“?
Немој ти да будеш узрок тога и да ведрину дана твоја цигарета “ краси “.
Хајде, угаси то безазлено зло заувек!
Не тражи мир у једном диму јер само мислиш да пружа задовољство, а у ствари је пречица до дна. А на дну не само ти, већ и ја, и све наше драге особе.
Ја знам, горчина је свуда око нас, ниси само ти изложена томе. Зашто се онда предајеш још већој горчини у устима, у телу? – сад у паузама између часова, а сутра у паузи животних проблема.
Треба рећи НЕ, ваљда је то најтеже, победити себе како си свуда око нас као проклети час који траје читав живот...
Хеј, да ли си свесна да још увек немамо ни оно своје право ЈА!? Где је онда ту логика? Испред других мислиш да си јака зато што држиш цигарету а у ствари си будалица у канџама порока.
Ево прихвати сада ове моје руке иако нам дланови не одишу истим мирисима, хајде, крени полако, немој пречицом. И постани јака, јача од мене, најјача... само победи!
Баци цигарету, и хајмо у ђачку клупу. Даху смрти није место крај наших година! Ми тек стајемо на наше ноге, урадимо то на прави начин. Заједно, јер ја ти нећу дозволити да останеш сама, као луталица. Прихвати спас у несебичној љубави коју ти пружа другарица.
Ја верујем у тебе. Ја верујем у све наше вршњаке, и у оне млађе, и у оне старије. Ја верујем у све ове латице ружа јер, само то смо ми. Нежни, свилени, лепи.
Зато, моја Латице, буди оно што јеси – својим мирисом, својом лепотом улепшај и ово пролеће. И буди узор следећој латици која је почела да вене. Донеси јој мало воде, а онда тако ведре и насмејане поново у школску клупу.
И тада удахни ваздух пуним плућима без страха да ће ти нешто заголицати грло или да ћеш се закашљати до суза.
Али ипак, моја Латице пусти сузу и реци: “ Сад имам своје ЈА! Више нисам у канџама порока! “
  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 02:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.5.5 Firefox 3.5.5
  • WWW
Logged




« Reply #71 on: 14 November 2009, 23:33:36 »

SRCE

Čovek kada šeta šumom noću ne vidi ništa.... ni mesec ni zvezde, ni stabla ni životnije... misli da je sam i vidi samo tamu. I kada dođe na kraj šume, pred liticu vidi samo ponor i nema ideju kako i gde ići dalje. I kada iz mraka izađu neki ljudi koji mu pruže ruku i kažu da nije sam, čovek shvati da ne luta sam šumom, da nije sam u tami.
Kada voliš nekoga daruješ mu srce. I to srce nikada ne možeš dobiti nazad. Ono zauviek ostane kod toga nekoga, ponekad stoji, spremljeno u ormaru za bolje dane, ponekad se slomi. Kada ga daruješ, ne pitaš šta će ta osoba učiniti sa njim. Znaš samo da kada se udaljiš od svog srca osjećaš teskobu i tugu. I kada daruješ to srce, kada je kod nekoga i kada mu ne možeš blizu, tada dođe vrijeme da ti naraste novo srce. Ne isto, slično ali ipak drugačije. I kada to srce naraste, kada sazrije i popuni prazninu u kojoj je stajalo ono staro srce, tada dođe vrijeme da daruješ novo srce. I to srce nije isto kao ono staro, nove ljude voliš na novi način... ni lošiji ni bolji, jednostavno drugačiji. Nije moguće zamijeniti nikoga i ništa, moguće je samo preuzeti nečije funkcije, obavljati isti posao... cini se isto, ali nije. Jer srce je jedinstveno, ljubav je jedinstvena. Pomalo posebna i pomalo drugačija.
Zaljubiti se je lako, ali je teško dati srce.... naročito neko novo, neko koje je ponovno naraslo... koje je zamijenilo ono staro... preboljeno srce. Da srce brže raste, bilo bi ga jednostavnije dati... da tako lako ne puca i da se može vratiti... bilo bi puno jednostavnije. Ali ne može.
I onda, ponekad nisi siguran... nisi siguran kome dati srce. Nisi siguran da li ga dati... nisi siguran da li ćeš opet morati čekati da naraste. I u ništa nisi siguran... ali to je tako... i ne moraš bit siguran.
Za neke stvari se isplati riskirati... darovati srce i ne misliti ni o čemu... ne Nadati se dobrom, ne strepiti od lošeg... samo se prepustiti valovima života. Vreme će pokazati koliko su naše odluke pametne, ali to je to... to su naše odluke, to je naše srce i kada ga odlučite darivati... samo je na vama kome ćete svoje srce dati.
Ljubav je teška karta u igri života, a srce nas vodi i pokazuje nam pravi put. Lako se lomi, sporo raste, ali onaj tko ga dobije može se zaista osećati srecnim. Najveći je dar kad nekom pokloniš svoje srce.
  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 02:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.5.5 Firefox 3.5.5
  • WWW
Logged




« Reply #72 on: 14 November 2009, 23:34:46 »

TEMA: rastanak-kraj osmog razreda


***Сећате ли се како смо се срели, упознали и постали блиски? Блиски толико да нас нико не растави и преотме тајне и жеље. Сећате ли се свега?
***Били смо деца, једно другоме страна непозната и далека. Желели смо да се часови што пре заврше да бисмо побегли од обавеза. Време је пролазило. Сваки нови дан у школи била је нова радост и нова прилика да сретнеш већ знана лица и узвратиш нечији осмех. Делили смо добро и зло. Заједно смо лакше подносили све грдње и неправде, заједно смо били јачи!
***А сада стојимо на раскрсници са безброј путева и питамо се којим да кренемо. У мени се стално јавља исто питање. Шта ће се десити ако одаберем погрешан пут, ,,слепу улицу мог живота? Да ли ће бити времена да се окренем и вратим на раскрсницу? Убеђујем себе да више на то нећу мислити.
***Дошло је време да једни другима кажемо ,,здраво“ и кренемо одабраним путем. Да ли ћемо се опет срести? Да ли ћемо поново бити заједно на овом месту и да ли ћемо се препознати? Ко зна? На крају нам остаје само једно-заклетва да никада нећемо заборавити прошлост која ће нас пратити до краја!
***Никада немојте застати, само корачајте јер живот је препун изненађења.
  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 02:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.5.5 Firefox 3.5.5
  • WWW
Logged




« Reply #73 on: 14 November 2009, 23:35:37 »

ČEZNEM DA TI KAŽEM NAJDUBLJE REČI

Ponekad duboko u meni probudi se tuga prošlosti... Nebu sam darovala dušu, za tebe... Jer jedino ti umeš da vratiš sjaj uveloj travi i glas nemom čoveku. Boli me tišina sumraka i teško prolećno sunce kad oživi šapat večnih uspomena.
Hm... Ostajem kući... Ne znam zašto... Mogla sam izaći... Ali eto meni je izgleda lepše kući... Ne znam ni šta da pišem... Od tada nisam ni spavala kako treba... Razmišljala sam - Šta ako više nikog ne budem volela kao što sam njega? Mogućnosti da se to desi nisu prevelike, ali šta ako se desi? Ovo mi se ne sviđa...
Nikada više neću pustiti suzu zbog njega. Kažu da niko nije vredan mojih suza i držaću se toga da ne bih dozvolila da me obuzme plima tužnih osećanja. Ti nisi tu, a tako trebaš mi… Teško mi je da to priznam, ali je ipak tako.
Ne volim kada dođe noć kao što je ova…Kada ostanem sama i više ne moram da glumim pred drugima, kada ne moram najbolje da izgledam baš kad se najgore osećam - to je nešto najgore što može da se nekome dogodi. Volela bih da ti kažem koliko te volim, koliko mi značiš. Čuješ li? Oslušni samo malo, molim te! Čuješ li koliko negde daleko jedno srce kuca i zove te… Čeznem da ti kažem šta još osećam, čeznem da me samo jednom poslušaš, zar tražim previše? Želim da plačem, a suze mi na lice ne naviru, onda poželim da se smejem, a osmeh nije čuo za mene... Poželim da patim, ali ne mogu jer je to baš ono što sad osećam... Poželim život, ali ti nisi tu, a moj život si ti... I tako želim jednu želju za drugom sve dok ne shvatim da si svaka moja želja, moja bol, moj osmeh, moja patnja, moja suza...
U meni se bore razum i srce, vode tešku bitku, bitku u kojoj će samo jedna strana biti pobednik. Mene plaši ona druga, da li ću ja to moći da podnesem… U oba slučaja, biće mi teško… Niko to ne može videti, to je duboko u meni… Mrzim noći kao što je ova, mrzim te zbog toga što još čeznem za tobom, još te vidim kraj sebe, vidim nas i izgleda tako stvarno. Zbog toga počinjem da mrzim i sebe – zbog toga što čeznem da ti kažem:“Nemoj da ideš, dođi, Trebaš mi, Volim te!“
ZATO NOĆAS PREKIDAM SVE. NI JEDNU SUZU VIŠE NEĆU PUSTITI ZBOG TEBE, DOSTA IH JE BILO, NISI IH VREDAN. IZBRISAĆU TE IZ SVOG ŽIVOTA, ZABORAVIĆU I ONO NAŠE LETO, KUNEM SE. VIŠE NE ŽELIM DA ZNAM NI GDE SI, NI S KIM SI. BOLEĆE, ZNAM, ALI PREBOLEĆU – MORAM DA PREBOLIM! I ZNAJ, DOĆI ĆE DAN KADA ĆEŠ SHVATITI ŠTA SI IZGUBIO I POŽELEĆEŠ DA SE VRATIŠ. KAJAĆEŠ SE, ALI BIĆE KASNO, TADA ĆE TE ZABOLETI MOJA BOL, SVAKA MOJA SUZA I SVAKA NEPROSPAVANA NOĆ…
Ako ikada saznaš koliko sam misli poklonila tebi, znaćeš i koliko sam te volela. Ove noći se opraštam od tebe i upućujem ti još jednom sve svoje misli. Sve ono lepo staviću u najlepši dnevnik uspomena. Jer za ljubav, kao i za bol, uvek je potrebno dvoje...
  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 02:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.5.5 Firefox 3.5.5
  • WWW
Logged




« Reply #74 on: 14 November 2009, 23:36:32 »

Proleće i moja osećanja

Kazu,prolece je najlepshe godishnje doba. U prolece nastaju zivoti,sve se radja i cveta. A zapravo i jeste najlepshe...
Dani su topliji i Sunce se osmehuje dok nam pruza svoje zlatnozute zrake. Nebo je vedro uz koji beli oblachak,a kisha je topla i blaga. Ptice se vracaju i divno je ponovo se probuditi uz njihovi pesmu.Livade su ponovo sharene...To more cveca se shareni od maslachka,ljubichice do raznih trava i zbunja. Pchele slecu sa cveta na cvet,mravi ponovo vredno rade i nishta vishe nije kao zimi. Zivot se ponovo vraca! U shumama se probijaju sunchevi zraci kroz josh uvek ogolele grane i dopiru do biljaka prolecnica koje zameljuju pokrivach od lishca shto tu stoji josh od jeseni. Drvece polako oblachi svoje raskoshne zelene haljine ili cveta i opija me svojim mirisom. Deca se igraju napolju,ljudi sredjuju dvorishta a ja napokon mogu vishe vremena da provedem u prirodi. Dovoljno je da posmatram prirodu kroz prozor i da budem srecna. A kako da ne budem srecna? Hladni dani su napokon otishli a sa njima i moje loshe raspolozenje!
Sedim ispod drveta,slusham zujanje pchela i osetim blag povetarac na mom licu. Uzivam u ovom trenutku i znam da volim prolece!
  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 02:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.5.5 Firefox 3.5.5
  • WWW
Logged




Skoci na stranu:  1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 20   Idi na vrh strane
Send this topic    Print
 
Skoci na:  

Powered by SMF 1.1.10 | SMF © 2006-2009, Simple Machines LLC
Page created in 0.151 seconds with 38 queries.

Google visited last this page 25 November 2014, 15:36:03
Theme created by Logo Off