Hello
  Home Help Search Login Register DMCA Rules  
29 November 2014, 04:25:29
 

Skoci na stranu:  1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 ... 20   Idi na dno strane
Send this topic    Print
Author Topic: sastavi iz srpskog  (Read 853366 times)
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

Postovani/a
Hvala vam sto ste postali deo nase zajednice...
mozete skidati sve sto zelite bez registracije na nas forum..
« Reply #75 on: 14 November 2009, 23:37:53 »

Nismo ni deca ni odrasli

Odrasli, odrasli, odrasli….Stalno cujem ovu rec. Svi spominju kako odrasli mogu ovo, mogu ono, smeju da idu tamo, mogu da rade sta zele. Kada sam bila mala stalno su mi govorili, kada odrastes moci ces i ti.
Evo, sada sam odrasla. I sta sad? Sad cu kao moci da radim sve sto pozelim. Varate se! Opet zavisim od roditelja. Opet moram da ih pitam:``Mama, jel mogu da ostanem u gradu do 2h, ima super zurka u tamo nekom kafeu``. Nista se nije promenilo! Kada sam bila mala, I kad napravim neku glupost, oproste mi, zato sto sam mala. A sad? Sad mi nista ne oprastaju. Jos me I okrivljuju za tamo nekle stvarri koje je uradio moj brat. Zelim da budem velika. Da me svi posmatraju , kao eno je ona velika devojka! Kada sam imala sest godina, stalno sam oblacila mamine suknje, koje su meni bile kao haljine, I obuvala mamine cipele sa stiklom. Onda bih stala ispred ogledala I satima pevala I igrala. To me je cinilo srecnom. Osecala sam se kao velika osoba. Sada jesam velika. Hocu da nosim cipele sa stiklom, idem u grad, da se vracam kasno, da budem odgovorna, da se I ja pitam za nesto. Eto to bih volela. Mozda ce to sa godinama doci. Videcu! Pa cu vam za nekoliko godina reci. Mada, kad malo bolje razmislim, meni je lepo ovako. Kazu da je ovo najlepsi period u zivotu. Ja jos ne mogu suditi o tome, jer ne znam kako ce biti posle. Znate li kad sam shvatila da sam velika? Tokom letnjeg raspusta sam skoro svake veceri izlazila u grad. Preko dana sam nosila pantalonice, majcu, vezanu kosu…. A uvece? Suknjica, majcica, sandalice sa stiklom, pustena kosa, sminka, torbica… Da me covek ne prepozna. Totalno druga osoba. I onda se pitam, sta se to desilo sa mnom? Kako sam se tako brzo i iznenada pretvorila od male devojcice u devojku. Cudno je to!
Moze li mi neko sad reci? Sta smo mi sad Jer smo deca, ili smo odrasli? Razmisljala sam skoro o tome, ali nemam odgovora. Mislim da smo negde na prelazu, kao velika deca. Eto, nasla sam odgovor. Sad kad me neko pita sta smo, reci cu da smo mi, velika deca. Jel sam u pravu?

  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 02:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.5.5 Firefox 3.5.5
  • WWW
Logged




« Reply #76 on: 14 November 2009, 23:39:10 »

MARKO KRALJEVIC KAO KNJIZEVNI LIK

Majka Jevrosima
Marko Kraljevic je definitivno bio najpopularniji junak kod narodnih pjevaca i pripovjedaca, koji su stvorili mit o covjeku nenadmasne snage i hrabrosti. Bio je zastitnik Srba od surovih turskih osvajaca i kao takav ulivao je narodu nadu u srca. To je bilo veoma znacajno, jer se na taj nacin Srbi istrajali pod turskim jarmom sa neunistivim snom o slobodi, koji su davno izgubili. Stvarajuci u svojoj masti takve likove poput Marka, oni su vjerovali da ce Bog da se smiluje na njihove patnje i zaista posalje junake takvih sposobnosti, koji bi ih oslobotili otomanskih okova. Iako je Marko Kraljevic u stvarnom zivotu bio turski vazal, tj. izdajnik koji se borio na turskoj strani, njima je bilo potrebno da vjeruju da postoji takav junak, hrabar i neunistiv, koji ce ih voditi do slobode.
Marko je u pjesmama, dakle, opisan kao veoma krupan covjek izuzetne snage, mudar i hrabar. Posjedovao je i druge talente, a jedan od njih je da je mogao zaista mnogo da popije, a da se ne napije. Napomenimo i da nije mogao nikuda bez vina. Vjesto je baratao topuzom teskim 66 oka, koji je dosao glave svim Turcima i "negativcima" koji bi se sa njim uhvatili u kostac. Nije bilo stvora koji ga se nije plasio. Njegova majka Jevrosima, koja ga je odgojila bez pokojnog oca Vukasina, bila mu je zivotni savjetnik. Kao mudra i stara zena davala mu je savjete koji bi mu pomogli u zivotu.


Bio je tvrdoglav pa nije poslusao majcine savjete da se mane hajducenja.
Marko Kraljevic je imao konja Sarca od koga se nije odvajao. Zivio je veoma dugo(u nekim pjesmama pominjano je i 300 godina), a o njegovoj smrti vezano je vise legendi. Najprihvacenija je da nije umro od maca, u boju, sto bi se ocekivalo od takvog ratnika, nego mu je bog jednostavno uzeo dusu ka sebi na planini Urvini. Marko je prije toga bacio svoj topuz u debelo more i rekao: "Kad moj topuz iz mora izis'o, onda 'vaki junak postanu!"
Druga legenda kaze da se sa Sarcem sklonio u jednu duboku pecinu, u kojoj spava dubokim snom, cekajuci trenutak kada ce ponovo njegovom narodu biti potrebna njegova junastva.
  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 02:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.5.5 Firefox 3.5.5
  • WWW
Logged




« Reply #77 on: 14 November 2009, 23:39:43 »

MARKO KRALJEVIC KAO ISTORIJSKA LICNOST

Marko Kraljevic rodjen je sredinom XIV vijeka kao sin kralja Vukasina, gospodara Prilepa, i velikog dijela Makedonije, i majke Jevrosime. Otac, kao vladar tog dijela Makedonije, opremio je vojsku sa bratom despotom Ugljesom. Ta vojska trebala je da sprijeci dalju najezdu Turaka na Balkansko poluostrvo i porobljavanje srpskih zemalja. Nazalost, dok su bili utaboreni na obalama rijeke Marice, u noci 1371. godine, Turci su ih bez najave napali i napravili pravi masakr. U bici na Marici poginuo je Vukasin i njegov brat a njegove zemlje pale su pod tursku vlast. Marko, kao prestolonaslednik, nemocan da ucini nesto vise, zbog turske nadmoci, postaje turski vazal. To je podrazumjevalo i njegovo angazovanje u vojnim operacijama turske vojske. Ubrzo se dokazao kao snazan i sposoban borac pa je dosao do titule turskog vezira, sto je prestavljalo visok polozaj u turskom drustvu. Njegovo omiljeno oruzje je, bas kao i u narodnim pjesmama, bio topuz kojim je vjesto baratao. Sudbina mu je odredila da izgubi zivot u bici na Rovinama i to na strani vojske koja je pogubila njegovog oca i okupirala njegove zemlje. Dakle, njegova prava istina o njegovom zivotu je dosta surova i daleka od prica iz narodnih pjesama, koje su ga velicale kao najveceg srpskog junaka.
  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 02:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.5.5 Firefox 3.5.5
  • WWW
Logged




« Reply #78 on: 14 November 2009, 23:42:27 »

Zemlja ne pripada čoveku već čovek pripada Zemlji

Svaka mašina koju je čovek napravio da bi olaksao sebi život, ispušta otrove u prirodu. Oni nikome nisu upadali u oči i niko nije smatrao da tome treba naći rešenje. Svaki sprej značio je trovanje i smanjenje vazdušnog omotača, svaki fabrički dim smanjivao je mogućnost udisanja svežeg vazduha... I tako u nedogled, sve dok se jednog dana nismo našli u poziciji da ne vidimo susednu zgradu od zagađenja,izduvnih gasova i smoga. Nije ništa bolje ni u nekim porodicama, u kojima roditelji puše u prisustvu svojih beba, i od malena ih truju. Šta je potrebno da se desi pa da čovek shvati da sve to što radi, ne radi u svoju korist? Naučnici svakodnevno upozoravaju na opasnost od štetnih gasova, na smanjenje vazdušnog omotača, topljenje glečera, globalno zagrevanje... Mi samo zadovoljni odlaskom na svež planinski, ali neće ni te planine, na kojima svakodnevno niču nove kuće, hoteli... biti naša pluća, naš spasilac. Njihova malobrojna drveća prestace da dišu za nas.
Ne treba zaboraviti divnu izreku: ,,Mi ovu planetu nismo nasledili od naših očeva, već smo je pozajmili od naših unuka“. Svi dobro znamo šta radimo sa nasledstvom, neko ga potroši, mnogi unište a retko ko ga čuva i neguje. To isto važi i za ovu planetu. Čovek se ponaša kao da je ono tu za njegovog života, a zatim umire s njim. Ne! Mi smo sve ovo pozajmili od naših nerodjenih i treba to da im ostavimo.
  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 02:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.5.5 Firefox 3.5.5
  • WWW
Logged




« Reply #79 on: 14 November 2009, 23:43:10 »

Izumiranje srpskog jezika i ćirilice

Za živ jezik je normalno da se razvija primajuci pozajmljenice iz drugih jezika. Veliki deo srpskog jezika je sačinjen od pozajmljenica koje su se toliko odomaćile da teško možemo sastaviti rečenicu, a da u njoj ne bude reči koje su originalno srpske. Teško ćemo naći i odgovarajuće zamenice za neke reči iz stranih jezika koje su se odomaćile u "nepravednoj" formi, a da one ne zvuče nakaradno. Kako drugačije reći hardware? Software? Čak i pokušaju bukvalnog prevoda (hard disk-tvrdi disk) nisu se "primile". Naravno potpuno je drugi problem što se neke reči koriste potpuno neadekvatno i na silu "uvoze" iz stranih jezika... Zašto koristiti by the way umesto usput rečeno, OK umesto dobro i sl.? Pitanje je gde postaviti granicu? Ono što me mnogo više ljuti i brine od pozajmljenica je nepoznavanje- I TO POTPUNO NEPOZNAVANJE- osnovnih pravopisnih i gramatičkoh pravila ljudi koji važe za obrazovane! Koliko puta ljudi ne znaju kada se rečca NE piše odvojeno, a kada spojeno, koliko je puta neko pomešao JER i JEL ili "progutao" poneko slovo... Ostale primere i da ne navodim... A sve je to pravopis koji se uči u nižim razredima osnovne škole... A čudo je da baš oni koji se najviše busaju u grudi svojim srpstvom najmanje poznaju svoj maternji jezik... Još tužnije je to što naše pismo - ćirilica izumire! Za razliku od Rusa, Bugara ili Grka jedino su Srbi prihvatili latinicu kao drugo pismo, a ćirilicu skoro i da ne koriste... Pored toga, danas deca uče strane jezike od kada krenu u obdanište, a još ne znaju ni srpski jezik dobro da govore... danas ljudi u Srbiji jako malo čitaju (ako izostavimo dnevne novine) što dovodi do siromašnog fonda reči pa ljudi ne znaju kako da se izraze...
Zašto nam se sve ovo dešava?! Zato što ne znamo da poshtujemo i negujemo sebe i svoju kulturu, a drugim se divimo... Uostalom, zašto se srpski ili ruski jezik ne bi učili u drugim državama kao strani jezik umesto nemačkog, engleskog ili francuskog?
  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 02:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.5.5 Firefox 3.5.5
  • WWW
Logged




« Reply #80 on: 14 November 2009, 23:44:49 »

Poljubac je susret najlepši na svetu

Dan Sv. Valentina, 14. februar, verovatno je dan ispunjen najvećim brojem poljubaca. S obzirom da se slavi kao Dan zaljubljenih, ljube se i mladi i stari i oni koji su zaljubljeni i oni koji nisu. Bilo bi lepo videti globalni satelitski snimak planete na ovaj praznik; pretpostavljam da bi dominirala crvena boja, a omiljeni poklon i motiv bi sigurno bio srce.

Činjenica je da (skoro) svi vole da se ljube. To je jedan od najlepših i najintimnijih izraza emocija. Od poljupca u obraz, čelo, ruku, vrat zaključno sa vrhunskim tzv. francuskim poljupcem. S obzirom da se kod ovog poslednjeg tipa poljupca angažuje i pokreće 29 facijalnih mišića on predstavlja i odličnu vežbu za održavanje mladalačkog izgleda i za zatezanje mišića lica. Neki ovu vežbu upražnjavaju redovno, neki retko, neki to rade dobro, drugi previše vlažno. Ima i onih koji to rade nežno, dok drugi preferiraju vakuum varijante.

Nauka koja proučava ljubljenje se zove, nimalo romantično, filematologija. Neki od zaključaka do kojih se došlo studijama u ovoj oblasti pokazuju da se otprilike 2/3 ljubavnih parova ljubi zatvorenih očiju pri čemu krive glavu na desnu stranu. Takodje, utvrdjeno je da se jednominutnim poljupcem prosečno gubi nešto manje od trideset kalorija.


Ukoliko ima onih koji se od ljubljenja uzdržavaju iz straha (a strah od ljubljenja se zove filematofobija) od prenošenja bakterija i virusa, možda ih umiri činjenica da se znatno više virusa prenese rukovanjem nego ljubljenjem. Iako parovi tokom poljupca razmene (po nalazima baltimorskih naučnika) oko 280 različitih bakterija, čak 95% njih je bezopasno. Šta više, pojačano lučenje pljuvačke tokom poljupca podiže imunitet, štiti zube i sprečava neprijatan zadah.

 
Ipak, muškarci koji redovno ljube našminkane žene trebalo bi da razmisle o sledećoj statistici: njihova partnerka godišnje “pojede” 2,5 karmina, a oni “samo” 2/3 jednog komada karmina, što takodje nije zanemarljiva količina hemikalija!

 

Da je poljubac čudo, učimo odmalena. Neke od mainstream bajki kao lajtmotiv nose životnu poruku poljupca – budjenje Trnove Ružice ili magična transformacija žabe u princa, na primer… I, tako je oduvek i zanavek. Ovaj snažni emotivni čin inspiracija je mnogima, a medju najlepšim umetničkim delima, od kojih vas prodju žmarci, su strasni, klinč “Poljubac”, skulptura Ogista Rodena i “zlatnosjajnovrcavovatrometsnažna” istoimena slika Gustava Klimta. Što se tiče poezije, za mene, jedan od najlepših stihova na ovu temu je onaj Preverov: "Ako prestaneš da me ljubiš, čini mi se umreću ugušena".


Kad je već tako, zašto da čekamo izmišljene praznike jednom godišnje, hajde da živimo...

  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 02:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.5.5 Firefox 3.5.5
  • WWW
Logged




« Reply #81 on: 14 November 2009, 23:45:31 »

LJUBAV SA KRILIMA
Nevjerojatno! Ja bi mogla da pišem samo o njemu, o jedinoj mojoj ljubavi, ma koliko ona bila nesigurna, ali znam, da već dugo, on je moja sjenka, moja misao svakidašnja, moja bol i moja istina.

Dok sam okretala njegov broj, ruka mi se tresla, drhtala sam poput pruta i iščekivala njegov mili glas, koji nisam dugo ćula; konačno se javi, a ja sam uspjela jedva pribrano reći: ja sam, samo da ti čujem glas!
- kako si? - reče on,
- mrtvo i bez života - odgovorila sam i počela plakati...
- ne, plači, molim te, moraš da misliš na sebe... nastavili smo našu ljubavnu romansu, slatko zabranjeno voće... preko telefona...a ja nisam prestajala plakati, jednostavno suze su same padale...

Već dugo nismo skupa, ma koliko se trudim da ga potisnem iz svoje lude glave, u meni je nešto jače od svega, od svih trezvenih odluka, od svih pametnih odluka...mislim da otrov u mojim venama teće...otrov, ljubavni napitak, koji kola mojim venama i ne mogu ga se riješiti, ..otrovana sam od ljubavi jednog čovjeka, koji je zauvijek ušao u moj život!
Kako priznati sebi da je nečemu kraj, kad ni on ne želi priznati sebi a ni meni da je kraj...kako zaboraviti njegove tople usne što ih i u snu osjećam...što se sva mokra probudim i shvatim da je san...a kao da je krišom došao u moj san poput čarolije...
Kolika je samo moja zelja da ga dotaknem, grlim i ljubim, ..jaka i spontana...iskrena i vječna...umrijeti bi mogla sa smiješkom jer sam prvi put pravo voljela!

Ali, znam da je gotovo, znam da nema izlaza i znam da ne smijem pogriješiti, jer bi ga zauvijek izgubila, zauvijek bi samo sanjala i čeznula za njim...
Ako volim njegov dodir, njegovu priču, poljubac i zagrljaj, pogled sa toplim osmjehom, šta da pomislim, nego da je to ljubav sa krilima...
Sad ga ima sad ga nema...čekati mi preostaje samo i da ga volim, jer voljeti njega samo ja znam i on to zna...uvjerena sam da to želi, da traje vječno ali zabranjeno...

Kako se osloboditi tog Božjeg roba, što me voljeti zna? što prihvatih tu tajnu ljubav uz sve uslove vjernosti, davanja i odricanja...kako?

I suze mi ludo padaju, dok pričam sa tim ubogim, ranjivim stvorom, što u njegovom glasu spoznah slabost, onu slatku slabost muškarca koji, pati, koji voli...koji mi reče da me usprkos svemu voli...OH, živote moj, radosti moja, snove moj stvarni, što te nazvah, ja se ne pokajah...samo sam htjela ćuti te dvije riječ -VOLIM TE-


Sva moja ljubav...
U mladosti covek voli ludo, bezrezervno, celim svojim bicem u zelji da oseti i dozivi pravu ljubav. Cesto zbog te predanosti biva povredjen, i ne moze da se izbori s' tim u prvi mah. Ali posle svakog pada licnost postaje jaca, snaznija i spremna za nove polete. Ljubav je zaista sila koja pokrece svest! Ona se oseca svuda: kada pogledam zaljubljene ovih dana, na minus deset u setnji, dok posmatram baku kako simpaticno grdi deku u prodavnici, do onda kada gladna kao vuk dodjem kuci a mama me doceka sa osmehom i sto je vaznije toplom vecerom. Volim da osetim ljubav u svojoj blizini. Ona me ispunjava, ljude cinim srecnim cak i onda kada je povrsna, platonska. Postoje razlicite vrste ljubavi: prema otadzbini, prijateljima, roditeljima, simpatije prema nekom decku/devojci...Sve su razlicite,a tako iste. Bude u nama uvek pozitivna osecanja, cine nas srecnim i ispunjenim. Najbolja stvar kod ljubavi je to sto mogu da volim sve te ljude od jednom, u meni ima dovoljno ljubavi za sve, ne moram da biram. To osecanje ne opterecuje vec u nama radja polet, daje nam moc da prastamo. Kada volimo, nebo je plavlje, Sunce lepse sija...cula su nam izostrenija svaki miris osecamo jace, dodir dublje. Pronalazimo inspiraciju za nove pohode, vise cenimo sebe, imamo vere, nadamo se. Lice nam krasi biser ljudske duse - osmeh, kada covek voli na njemu se to vidi. Pa cak i tako-zvani ljubavni jadi su slatki, izmame osmehe razumevanja, a kod starijih uzdah prisecanja na dane prvih ljubavi. Ljubav izgradjuje coveka, radja ili gusi u njemu ambiciju, stvara impresiju o zivotu.
  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 02:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.5.5 Firefox 3.5.5
  • WWW
Logged




« Reply #82 on: 14 November 2009, 23:46:37 »

Književno delo je neiscrpan izvor saznanja o životu i čoveku
umetnost, umetnik, književno delo, književnost

Čovek je iza sebe ostavio i ostavlja tragove svog postojanja na zemlji, kroz svoja pisana dela, naučna istraživanja, izume po kojima ostaju istorijski prepoznatljivi.
Ivo Andrić je čitav svoj život posvetio pisanju o životu, načinu na koji treba postojati i trajati. Svako njegovo delo, kroz bogatstvo i dubinu njegovih skladnih rečenica, u svojoj samoći su dovoljne i jasne. On je pisao jezikom razumljivim svim naraštajima, svim narodima, svim starosnim dobima, ne praveći razliku među čitaocima. I u životu smo kao i Andrićevi čitaoci, svi jednaki.
Svoja iskustva, razmišljanja i osećanja, bezmerno nam daruju u svojim redovima koja su neretko ogledalo ličnih postupaka. Poistovećujemo se i pronalazimo u sudbinama piščevih likova. Ta potreba za sličnim bićima preovladava u čoveku pa makar to bila imaginarna i nestrvarna imitacija karaktera. Sve naše skrivene želje, velike tajne, neotkrivene talente, prepoznajemo u redovima književnih ostvarenja, a činjenica da nismo usamljeni u svojim mislima daje nam podstrek za lična ostvarenja, vođeni snagom intuicije. Naprosto, zavolimo svoje junake i vežemo ih za sebe. Vremenom se bolje upoznajemo, upotpunjujemo i nadomestimo razlike.
Koliko puta nam se desilo da pročitamo neku knjigu i promenimo svoje stavove i poglede od životno važnih pitanja.
Poezija nas razgaljuje i omekšava, rasplinjuje ličnost i lepotu najtananijih osećanja. Stihovima pokazujemo koliko nam to prija i znači. Ostvarujemo se uz pomoć saveta i iskustav, spoznajemo i sazrevamo duhovno, rasterećujemo dušu sa Ahmedom Nurudinom i olakšavamo – njemu osudu – nama postojanje.
Čovek je posmatran na razne načine: biološki, društveno, socijalno, ali mentalnom sklopu čoveka nije medicina dala najveći doprinos, već književnost. Nema tog stadijuma u ljudskom duhu, telu i umu koji do detalja nije opisan i razotkriven pod perom virtuoza rečima i stihom, koji rastavljaju čoveka do najsitnijeg atoma, strašnije i detaljnije od mikroskopa.
Kako kaže Hese za svako delo, ako ima vrednost – trajaće, tako možemo reći i za čoveka jer, sve dok je tema čovek-čoveku – opstajemo. Čitanjem se bogatimo nepotrošivim i neprocenjivim blagom za jedan kratak bljesak koji životom zovemo.

  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 02:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.5.5 Firefox 3.5.5
  • WWW
Logged




« Reply #83 on: 11 January 2010, 22:20:19 »

Reportaža iz Novog Sada

Na putu do Novog Sada prolazim kroz prelepe predele, miriše selo, kukuruz raste, sve ravno dokle pogled seže, a slušam Balaševićeve balade. Ne znam kako ova monotonija utiče na ostale ali na mene deluje trenutno: nema pola sata kako smo ušli u Vojvodinu a ja se već osećam drugačije, nekako sam umirena, opuštena, nigde mi se ne žuri. Čini mi se da ovde i ptice sporije lete. 

Iako je po veličini drugi grad u Srbiji, iza Beograda, Novi Sad nije ni nalik na naš glavni grad. Ravne, široke i čiste novosadske ulice je mnogo lakše i bezbednije preći nego što biste očekivali u tako velikom gradu: veliki broj stanovnika koristi bicikle umesto gradskog prevoza ili automobila. Šetalište je divno uređeno, uticaj Austrougarske u arhitekturi daje gradu romantičan izgled, nema gužve na ulicama. Uopšte, ritam života je daleko sporiji. I otegnuti govor Vojvođana stvara mi utisak da ovi ljudi nigde ne žure, da za sve imaju vremena...
Prosto je nemoguće proći kroz Novi Sad a ne posetiti njegovu najveću istorijsku znamenitost – Petrovaradinsku tvrđavu. Ispod bele kule sa velikim crnim satom sa rimskim brojevima se pruža divan pogled na Dunav i grad iza njega: lagano teče Dunav, u istom ritmu živi Novi Sad.

Popodne sam provela na Štrandu, novosadskom kupalištu. Plaža je prepuna, Dunav prima sve svoje zagrejane sugrađane u široki zagrljaj da ih osveži. Čuju se sa svih strana dečji smeh i cika, non-stop pršti pesak po peškirima, a svaki čas i kapi vode sa nekog naježenog i pomalo modrog kupača. A iz kafića se čuje Balaševićeva pesma „Ja vas kanda znam sa Štranda“...

Predveče nas je glad odvela na riblju čorbu i prženog smuđa: odabrali smo restoran koji je imao najlepši ambijent za opuštanje i tihu tamburašku muziku, uzeli smo sto pored vode, sunce zalazi a pirka vetar sa Dunava – „pa ko ne bi bio gladan“...
U povratku je već pala noć: sa leve strane mesec narandžast kao dinja, Balašević me uspavljuje „Bezdanom“ a u daljini gore svetla najlepšeg grada.
 kuzya_01
  • *
  • zahvalnica: 0

  • Date Registerd:11 January 2010, 21:48:27
  • Posts: 1
  • Topics: 0
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Microsoft Internet Explorer 6.0 Microsoft Internet Explorer 6.0
Logged
« Reply #84 on: 07 March 2010, 22:27:01 »

Moja avantura (za osnovce)

Blizi se kraj skolske godine, a samim tim i moj odlazak kod deke. To za mene znaci mnogo igre i smeha, a jako malo obaveza. A potajno se nadam i ponekoj avanturi...

Proslogodisnju avanturu nikada necu zaboraviti. Deka i ja smo splavarili planinskom rekom. Bilo je tu mnogo camaca, nismo bili sami, tako da na to gledam kao na grupnu avanturu jer smo svi delili isti osecaj zadovoljstva. tp je bilo izuzetno iskustvo. U pocetku sam se malo plasila te silovite, snazne i brze gorske kraljice.Voda je bila biserna i tako osvezavajuca dok su me kapi pljuskale po licu, a dok se deda borio sa njenim buntovnim tokom i opasnim brzacima. Sunce je bilo visoko na nebu i peklo bi da mi nismo tako brzo jurili niz reku, pa nisam ni osecala vrelinu tog avgustovskog dana. Osecala sam jedino toplotu u obrazima od silnog uzbudjenja koje me je obuzimalo. Reka je bila cas divlja, cas mirna - naprosto me fascinirala. Najbolje je bilo kada smo camcem nailazili na podvodno stenje. Tada bi on poskakivao i udarao snazno o povrsinu vode koja bi prskala svuda okolo. Pejzaz kanjona je bio divan: tako ziv, tako zelen, tako cist i netaknut crnom rukom industrije.Pozelela sam da zauvek ostanem tu. U pocetku su mi malo smetali kaciga i zastitni pojas, ali je deda bio izricit po tom pitanju. Razumela sam zbog cega je to kada je u jednom trenutku reka nas zamalo prevrnula, ali je deka vesto povratio kontrolu zahvaljujuci svom dugogodisnjem iskustvu. Zasluzio je moje divljenje i spasao situaciju, objasnjavajuci mi da reka ponekad zna biti i malo gruba.

Bilo je tako uzbudljivo!Ocarana sam prirodom, brzinom reke, dekinim iskustvom... Dugo cu pamtiti te slike, te zvuke, to sarenilo boja, te mirise i taj neprocenjivi osecaj koji me vodio celim putem. To je bila prava velika avantura!
  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 02:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.5.8 Firefox 3.5.8
  • WWW
Logged




« Reply #85 on: 07 March 2010, 22:28:15 »

Tragicna sudbina lepotice Sofke ("Necista krv" - Borislav Stankovic )

Nosioci radnje ovog svevremenog romana,  "Necista krv" , su likovi promasenog zivota, neostvarenih snova, bez prozivljene mladosti, pogresnih uverenja i poatrijarhalnog odgoja.

Sofka je glavni lik, radnja romana se vrti oko nje i bazira na njen zivot - ona je srediste zbivanja. Neobicne,savrsene lepote, drskog pogleda jako je privlacila ali istovremeno i plasila muskarce. Biserno bele puti,zanosnih oblina, duge bujne crne kose;jednostavno plenila je svojom pojavom. Aristokratskog drzanja, odgojena tako da misli da je iznad svih, da joj ostale devojke nisu ni blizu. Kada bi onako izazovno setala dvoristem ili stajala na kapiji, prodorno je posmatrala muskarce ne krijuci pogled, obraza rumenih zbog vrele krvi koja je tekla njenim venama. Cesto je nocu razmisljala o svojoj necistoj krvi, sanjala bi cudne snove od kojih se budila oblivena znojem, tesko disuci. Odrasla je sa majkom, dok je otac za nju bio stranac, jer je retko dolazio. Efendi Mita je retko dolazio, ali je jako voleo svoju kcer Sofku. Njena majka se trudila da svojoj jedinici nadoknadi svu potrebnu ljubav ali i materijalne stvari koje cine svaku devojku srecnom: raskosne haljine, ukrase... Dakle, lagodan zivot, zaduzivanjem kod nekadasnjih seljaka. Tako Sofka nikada nije osetila ni saznala koliko je zapravo njena porodica osiromasila. Kao i svaka devojka, mastala je o svom buducem suprugu, o braku iz ljubavi. Za nju je bio veliki sok kada je otac odlucio da je uda za dvanaestogodisnjeg decaka Tomcu. Njeni snovi su se srusili u trenu, najpre je kategoricno odbijala, ali kasnije svesno pristaje da se zrtvuje radi materijalnog spasenja svoje porodice, iz ljubavi i postovanja prema ocu. Njen zivot uz Tomcu bio je u jednom periodu jako srecan, pun ljubavi. Medjutim, otac joj po drugi put u zivotu rusi snove i remeti harmoniju. Njen zivot od trena kada je Efendi Mita trazio ostatak novca od Tomce, krenuo silaznom putanjom u beskraj. Trpela je ponizenja i udarce, cesto bivala u potpunosti opijena da  bi pobegla od stvarnosti. Predala se svojoj necistoj krvi, pozivala sluge u svoje odaje... Deca su joj se radjala degenericna, bleda i bolesna. Necista krv se prenela i na njeno potomstvo. Spas vise nije postojao, kao ni izlaz iz te bolne situacije.

Jedan mlad zivot je unisten. I pre pocetka Sofka je dozivela kraj. Dozivela je tezak slom i vise se nije oporavila, niti se trudila da joj bude bolje. Predala se, izgubila svu svoju lepotu, izgubila svetlo na kraju tunela. Nemilosrdno je unistena kao zena, kao majka, kao individua. Zaista tragicna sudbina!
  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 02:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.5.8 Firefox 3.5.8
  • WWW
Logged




« Reply #86 on: 07 March 2010, 22:29:00 »

Evo jednog na engleskom - Friends & Friendships

We need friends because we want to share. We need friends because we need somebody who will be there with us when we fall into bad time. We need friends because we want to enjoy being in a group. We hate loneliness and family alone cannot make us feel in a group. For that we need friends. We need friends, because we want to let somebody know about our deepest thoughts, our ideas, and our real emotions. Only a good friend can help us share all these.

Friendships are the gift to the man kind. The relation which we get in this world are blood related. But the only relationships which doesnot related to blood is friendship. Friendship has many forms and shapes. It is like water. If we pour the water into a jug it takes the shape of jug. if you pour the same water into a bowl it takes the shape o bowl. Sameway friendships will take a different shapes and sizes according to our heart. Friendship gives pleasure to human beings. Where there is friendship then there will not be any sorrow. When you see a child laughing you will forget your sorrows for a second, sameway when you are with a friend you forget your sorrows.
Friendships crosses boundries!
The world is rotating smoothly because of the friendly hearts in the world. it crosses boundries and share a mutual bonding of love. Friendships will take care of this entire world from problems. If we are friends then our countries will, when our countries are friends then there is not need of weapons. So take weapon named friendship and love and conqure the world with love.
Friendships saves life!
Trusted true friendships never makes others down. it helps a lot to make friends to comeup from the situation. Friendships never expect anything in return for all its offering. It saves life without looking into situation.
They are the channel of love and affection. Friends are like child's heart which doesn't know wrong thinkings. When there is a friend with us we feel secure, happy, huge support, and comfortable which you can't get from others.

So Lets get some real friends in this world. and lets Be Friends!
  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 02:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.5.8 Firefox 3.5.8
  • WWW
Logged




« Reply #87 on: 07 March 2010, 22:29:54 »

"Niko u starosti ne bi smeo da ostane sam"(Hemingvej - Starac i more) *

Zbog covekove iskonske potrebe za ljubavlju, toplinom, on se kroz zivot trudi da bude okruzen ljudima koji ce ga voleti, koji ce mu se diviti, a samim tim i biti njegov oslonac i podrska. Zato covek gradi prijateljstva, osniva porodicu.

U mladosti mnogi ne razumeju pravu vrednost zivljenja.Misle da su sami sebi dovoljni. Jurcaju za karijerama, materijalnim osloncem, a ljubav i porodicu guraju u stranu. Vode se mislju " Mlad/a sam, imam vremena za te porodicne stvari! " Medjutim ne retko se desava, da kada to davno gurnuto u stranu pozelimo realizovati, kada pokusamo najlepsu lutku podsvesti oziveti, bude kasno. I nestigavsi se osvrnuti vec nas je docekala starost, ali sto je najjezivije - U SAMOCI! Najstrasnija je samoca u poznim godinama, tada covek nema izbora vec da se smireno preda poslednjem snu. Tuzno je da sve sto je stvarao, nema kome ostaviti, a to silno bogatstvo prestaje da ispunjava. Srecu, ali onu istinsku, covek je pomesao sa lagodnim zivotom punim uzivanja, samocu pokusava nadoknaditi novim stanom, automobilom i najtuznije pokusava kupiti ljubav! Danas, veoma je tesko spojiti u celinu srecnu i bogatu mladost, sa srecnom i ispunjenom staroscu. Zivot iziskuje mnoga odricanja, ali svako ko se zarad porodice odrekao ugledne i visoke karijere, nije se pokajao. Kada vide svoju decu ili unuke, srce im obuzme toplina, a starost im je ziva i ispunjena, STAROST IM JE MLADA!
Za primer nesrecne starosti, uvek uzmem svoju komsinicu sa prizemlja, koja nije imala nikoga osim svojih crnih macaka, zivela je sama. Niko je nije posecivao, niti je ona kuda isla. Svaki dan je sedela na ulazu, sa starim olinjalim mackom razgovarala, dok joj se on lenjo motao oko nogu ili pospano predeo u njenom krilu, dok ga je milovala svojim koscatim rukama. Kada bih prolazila kraj njih, nazivala bih joj dobar dan, ali mi se vise cinilo da mi macak klima glavom, a ne ona. Za njom se u vazduhu osecao miris sivila, a hladnoca je dugo lebdela nad njenim tragom. Bila sam jako mala, ali jos tada sam imala zelju da nikada ne budem tako sama, da moj zivot ne bude tako promasen, vec da ostavim svoj trag; da imam srecnu starost, kao sto sam imala detinjstvo, kao sto sada imam mladost.

Zaista, nesto najtuznije je docekati starost u samoci. Tesko je prilagoditi se i boriti se sam, uvek je lakse ako uz sebe imamo nekog kome je stalo da se zajedno radujemo svakom novom danu, da zajedno prizivamo dane mladosti, obojimo staracke dane bojama leptirova. Da nikada ne budete sami, vec da oko vas bude mreza srece kojom ste povezani sa drugim ljudima!!!
  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 02:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.5.8 Firefox 3.5.8
  • WWW
Logged




« Reply #88 on: 07 March 2010, 22:30:45 »

Stvarnost je surova, iluzije slatke.Opredeljujem se za zivot*

Zivot je za mene uvek predstavljao neobicnu, jezgrovitu i mnogoznacnu zagonetku. U njemu nije uvek crno i belo.Nekada su nasi putevi trnoviti, a nekada sa lakocom zanjemo uspehe. Za neke stvari jednostavno nemampo obrazlozenje a od starih sam cula da to nazivaju 'nafaka'. Ja to objasnjavam da je zivot zacinjen dobrom ili losom srecom...

Zapravo, smatram da od zivota treba uzeti maksimum. Trebamo iskoristiti svaki trenutak, svako sada! Naucimo da cenimo male stvari, da im se radujemo ali i uvek tezimo ka visem. Na neuspehe ne treba gledati kao na poraze, vec kao sansu da nesto naucimo, ispravimo, u buducnosti ne ponovimo! Greske se moraju desiti kad - tad i one se desavaju s' razlogom. Kada coveku lose ide, sklon je da idealizuje stvari, da masta i kreira sopstvene iluzije. To je kao odbrambeni mehanizam coveka, njegov beg od stvarnosti i od stvari koje ga cine nesrecnim i koje ruse njegovo samopouzdanje. Smatram to dobrom psiholoskom terapijom, jer pravi zivotni izazovi tek predstoje, Usponi i padovi u zivotu se smenjuju kao dan i noc, jer svaka strana ima svoju kontra - stranu.Najbolje  je kada zivotni balans dovedemo u ravnotezu.
Ljudi se trude da od zivota uzmu najbolje i u sto vecoj kolicini. Ponekad zaborave da je potrebno i sebe davati isto tako nesebicno kako se i nama sam zivot daruje. Za srecu i zadovoljstvo su potrebna odricanja i zrtve. Sto su zrtve vece, to su odluke teze, ali i uspesi sladji.
Zivot delim u 3 neraskidive celine... Proslost - koju treba ostaviti tamo gde je, nikako je ponovno ne prozivljavati, samo se ponekad setiti lepih momenata, osvrnuti na greske, ali ne da bi se kajali vec da bismo ucili... Sadasnjost za koju treba da zivimo, koristimo svaki njen tren, uzivamo jer vreme ne mozemo da vratimo. Od nje zavisi nasa buducnost...

Zivite zivot punim plucima! Posvetite se sebi, ali i drugima. Negujte hrabrost, plemenitost, iskrenost... Radujte se, ali i obradujte! Volite, ali i zasluzite da budete voljeni... Ostavite svoj trag, svoj pecat...jer to je zivot! Ja biram da zivim, a vi?!
  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 02:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.5.8 Firefox 3.5.8
  • WWW
Logged




« Reply #89 on: 07 March 2010, 22:31:21 »

Sva moja ljubav pod ovim Suncem*

Dok smo mladi, sanjamo o tome da volimo i budemo voljeni. Zelimo da ostvarimo sve zelje odmah, i ne pomisljajuci na odricanja i zrtve. U vecini slucajeva, nekim cudom, uspevamo u tome. Osecamo se kao da imamo krila, osecamo se uspesno, zadovoljno, ispunjeno.

U mladosti covek voli ludo, bezrezervno, celim svojim bicem u zelji da oseti i dozivi pravu ljubav. Cesto zbog te predanosti biva povredjen, i ne moze da se izbori s' tim u prvi mah. Ali posle svakog pada licnost postaje jaca, snaznija i spremna za nove polete. Ljubav je zaista sila koja pokrece svest! Ona se oseca svuda: kada pogledam zaljubljene ovih dana, na minus deset u setnji, dok posmatram baku kako simpaticno grdi deku u prodavnici, do onda kada gladna kao vuk dodjem kuci a mama me doceka sa osmehom i sto je vaznije toplom vecerom. Volim da osetim ljubav u svojoj blizini. Ona me ispunjava, ljude cinim srecnim cak i onda kada je povrsna, platonska. Postoje razlicite vrste ljubavi: prema otadzbini, prijateljima, roditeljima, simpatije prema nekom decku/devojci...Sve su razlicite,a tako iste. Bude u nama uvek pozitivna osecanja, cine nas srecnim i ispunjenim. Najbolja stvar kod ljubavi je to sto mogu da volim sve te ljude od jednom, u meni ima dovoljno ljubavi za sve, ne moram da biram. To osecanje ne opterecuje vec u nama radja polet, daje nam moc da prastamo. Kada volimo, nebo je plavlje, Sunce lepse sija...cula su nam izostrenija svaki miris osecamo jace, dodir dublje. Pronalazimo inspiraciju za nove pohode, vise cenimo sebe, imamo vere, nadamo se. Lice nam krasi biser ljudske duse  - osmeh, kada covek voli na njemu se to vidi. Pa cak i tako-zvani ljubavni jadi su slatki, izmame osmehe razumevanja, a kod starijih uzdah prisecanja na dane prvih ljubavi. Ljubav izgradjuje coveka, radja ili gusi u njemu ambiciju, stvara impresiju o zivotu.

Ljubav je Bogom dana. Volite jako, duboko, iskreno i bez predrasuda! Samo tako cete osetiti potpunu car ljubavi!
  • *
  • zahvalnica: 2180

  • pol: Male
  • Location: BEOGRAD
  • Date Registerd:17 May 2009, 02:47:52
  • Posts: 3396
  • Topics: 719
  • Activity/Aktivnost
    0%
  • OS:
    Windows XP Windows XP
  • Browser:
    Firefox 3.5.8 Firefox 3.5.8
  • WWW
Logged




Skoci na stranu:  1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 ... 20   Idi na vrh strane
Send this topic    Print
 
Skoci na:  

Powered by SMF 1.1.10 | SMF © 2006-2009, Simple Machines LLC
Page created in 0.129 seconds with 38 queries.

Google visited last this page 27 November 2014, 19:28:18
Theme created by Logo Off